Читај ми!

Мештани највећег избегличког насеља у Србији после "Олује" – раздвојио их рат, спојило Бусије

На Дан сећања на страдање и прогон Срба у "Олуји", земунско насеље Бусије, које су основале избеглице из Хрватске, посетила је екипа РТС-а. Тамо ће вечерас Србија и Република Српска обележити овај дан.

Бусије, и помало необично, исписана добродошлица на споменику, у самом центру приградског насеља у београдској општини Земун, које је настало 1997. године, после операције "Олуја".

Након што је у августу 1995. прешла границу, већина избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине није знала одговор на једноставно питање – куда даље. Они који су остали овде, са сетом у очима сећају се тих дана.

"Када сам дошао 1995. године, дошао сам на трактору и то комшијском, са џепом празним", каже Јован Вученовић, житељ насеља Бусије.

Насеље је настало на њиви пољопривредног предузећа из Нове Пазове када је Општина Земун, пре 25 година, продала земљиште унесрећеним људима.

Мештани без власничког папира

Највеће избегличко насеље у Србији изградили су сами мештани помажући једни другима.

Сакупљали су новац за осветљење улица, за водовод, помагали су једни другима на изградњи кућа и данас нико од њих нема власнички папир, па се око 1.500 плацева и даље воде као државно земљиште које користи пољопривредна задруга.

"Ми после 24 година не можемо да укњижимо власништво, а све порезе смо плаћали", наводи Јован Вученовић.

Место окупљања тамошњих житеља је Парохијски дом, у оквиру кога ради и амбуланта, а овде је смештена и осмогодишња школа која је, иако саграђена 2019. године, са радом почела прошле године.

"Прошле школске године кренула је прва генерација ученика, од првог до осмог разреда, колико знам. Према нашим сазнањима, рађа се један и по разред годишње", наводи житељ насеља Бусије.

Прве улице асфалтиране су 2006. године, када је уведена и прва траса аутобуске линије 702, Бусије–Батајница.

Манифестације са великим напором 

Највеће избегличко насеље у Србији је домаћин многих културно-забавних и спортских манифестација, али се оне организују са великим напором јер КУД и фудбалски клуб, који постоји већ 18 година немају простор на коме би одржавали пробе, нити тренинге.

"Све ове године смо у врху први, други, трећи. Немамо свој терен, немамо млађе категорије, што је за будућност проблем клуба, проблем насеља", каже Дамир Шарић, председник ФК Бусије.

Људима, како кажу, недостаје много тога. Научили су да живе скромним животом, али им недостаје ћаскање уз кафу, што подразумева пријатељско окупљање.

Неки ипак нађу времена за причу уз кафу. Иако их је рат раздвојио, спојило их је Бусије. Када посећују једни друге, речи углавном размењују у неком од пет кафића у насељу.

До пре десетак година улице у насељу Бусије носиле су редне бројеве, a онда су почеле да се зову по писцима, песницима, свештеницима, сликарима или политичарима који су били важни за историју и културу Срба у Хрватској.

Прогнани народ, желео је да све њих, на тај начин сачува од заборава, за себе и неке нове генерације.