Сећање на хероје са Кошара: Нема назад, иза је Србија

Дарија Kисић Тепавчевић је захвалила свим борцима са Kошара због тога што, како каже, због њих речи јунаштво, част и отаџбина данас имају виши смисао.

"Kлањамо се вашем подвигу, вашој храбрости, вашој жртви. ''Нема назад, иза је Србија'' – одекују и данас речи које су вас водиле", навела је министарка на свечаности у Комбанк дворани.

Подсетила је да је живот за отаџбину дало 108 храбрих војника и истиче да су иза њих остали недосањани снови, неостварене љубави, нерођена деца, понос и бол породица.

"Хвала вам што сте били поносни и када се о вама ћутало. У име историје и будућности Србије то време тишине је бесповратно прошло. Зато је њих 108 вечерас са нама, у нашим мислима, сећањима, у нашим срцима и тако ће увек бити јер само тако можемо напред уздигнутог чела", нагласила је Кисић Тепавчевићева.

Kако је навела, данас се дивимо храбрости војника и старешина који су сачували нашу земљу, дивимо се њиховим мајкама и очевима који су им усадили љубав којом се воли наша Србија.

Додаје да ће Србија бити као мајка сваком борцу и њиховим породицама јер је то начин да им кажемо хвала.

Наводећи да се данас бију неке друге битке, и да су пред нама нови изазови и притисци, Kисић Тепавчевићева каже да се боримо успешно против болести која је претила да окује планету.

Истиче да само заједно уз много труда, рада и знања можемо да победимо и каже да се цело друштво бори да Србија буде још боља и јача, да радимо, стварамо, да нас буде више, да у свакој кући мирише хлеб и да се из сваке куће чује дечји смех.

"Друга је ово врста борбе и друга је врста изазова, али и данас нас воде ваше речи – ''нема назад, иза је Србија''. Сви заједно нећемо одустати од те борбе, као што ни ви нисте одустали. Те нове борбе значиће да враћамо дуг којим сте нас задужили, а то је да чувамо и јачамо нашу Србију на понос свих нас", поручила је Kисић Тепавчевићева борцима са Kошара.

"Време не лечи ране, већ учи да живимо са боли која не јењава"

Један од официра који се никада није штедео за друге, Предраг Леовац, тешко рањен вратио се 1999. године на Kошаре да би раздужио пушку и није се смирио док је није пронашао на Проклетијама где је рањен шест месеци пре тога.

Након што је пронашао пушку, није желео да се врати кући на шта је имао право, већ је уместо повратка кренуо да поврати гранични камен Ц4 и у том походу одбио да поведе младе војнике са собом говорећи - "Ја ову децу нећу да водим у смрт".

Током повратка граничног камена, Леовац је у 24. години, настрадао.

Његов отац Мило Леовац говорећи на академији навео је да је тешко отварати старе ране, као и да постоје ожиљци који никада не зарастају.

Подсећајући да је пре више од две деценије наша земља била изложена нападима од много моћнијег непријатеља, Леовац је казао да иако је свестан да живот тече и човек мора да се бори, неке ствари не би требало да се десе, као што је то да родитељ сахрани дете.

"Време не лечи ране, већ нас само учи да живимо са боли која не јењава. Бол се не може умањити, нити ће туга икада уминути, али овакве манифестације и пажња која се посвећује успомени на оне којих више нема, значи више него што можете да замислите", истакао је Леовац.

Захвалио се организаторима што родитељима настардалих омогућавају да буду још поноснији и да са још већим достојанством носе тугу за најмилијима, као и на томе што њихови синови и браћа ни после њих неће бити заборављени.

Обраћајући се настрадалима, поручио им је да буду мирни јер су испунили своје задатке и тако голобради показали да су мајке и очеви одгајили јунаке, хероје, борце који нису посустали ни онда када је било најтеже.

"Нисте дали ни педаљ свете земље. Пеђа, узданице моја, мирно спавај, чува отац твој пушку", поручио је Леовац.

Kомеморативној академији, на којој је изведен пригодан културно - уметнички програм, присуствовали су и председник Скупштине Србије Ивица Дачић, начелник Генералштаба Војске Србије Милан Мојсиловић, као и министри Томислав Момировић, Марија Обрадовић, Небојша Стефановић, ратни командант, сада пуковник у пензији, Душко Шљиванчанин, командант ратног Приштинског корпуса Владимир Лазаревић.

Како је почела битка за Кошаре

Битка за Kошаре званично је почела 9. априла око четири ујутру.

Прво су прекинуте радио и телефонске линије, многобројни и надмоћнији непријатељ данима је нападао и опкољавао стратешка места уз подршку авијације која је гађала циљеве Војске Југославије користећи у својим нападима и забрањене касетне бомбе.

У то време, 53. гранични батаљон, бројао је само 130 војника на редовном одслужењу војног рока, а био је у тим моментима прва одбрана наше државе.

Успели су да издрже први и најснажнији удар на државу што је деловало немогуће и на тај начин успели су да одбране граничну линију и зауставе непријатеља.