У сусрету са змијом – ко жив, а ко се прави мртав

Није необично да се змије појављују и у урбаним срединама. Ти гмизавци нападају човека само из страха и само уколико су угрожене или их нагазите.

Растко Ајтић из Природњачког музеја, стручњак за змије, херпетолог, рекао је да се време неповољно одразило на активности змија у природи: имали смо буђење у фебруару свих врста змија па је уследило захлађење.

"Било је појава у центру Београда и уједа, поскок је био у питању, сунце и топли дани стварају проблем", каже Ајтић.

Указује да постоји 3.631 врста змија, што се допуњује или смањује. Каже да је око 500 врста отровно, од њих је око 100 потенцијално опасно по људе, то су врсте из суптропских и тропских крајева.

Најчешће је реч о двема групама: раселова љутица и неке врсте кобри.

"Код нас има 10 врста, три су отровне, поскок, шарка и планински шарган, који насељава високе планинске пашњаке, има је на Проклетијама и на Динарском луку", каже он.

Најраширенија врста у Србији је поскок, насељава предео 50 до 60 километара јужно до Саве и Дунава, нема га у већем делу Шапца, али јужни делови имају, у Војводини га нема.

Шарка је специфична, воли хладна станишта, остала је на Копаонику, Вршачким планинама, некада је била на Фрушкој гори.

Шарку су имали Посавина и Подунавље, задржала се само по неким енклавама.

Ако наиђемо на змију, како да се понашамо

Отровне змије су кратке, здепасте и троме, имају трогуласту главу, на пример поскок, али не и шарка, то је због начина исхране.

Неотровне змије су, по правилу, брже и дугачке, једнобојне, а све отровне имају шару, поскок у облику ромбоида, шарка има цик-цак шару.

Према његовим речима, поскоци се срећу у топлијим стаништима, у храстовим шумама, где људи морају да буду опрезни.

Ајтић каже да се може прићи змији, а оне ће упозорити да су ту шиштањем, да неко не би стао на њу.

Битно је избегавати места која њима служе као скровиште, као што су шумске стеље, има мишљења да змије воле топло.

Објашњава да у рано пролеће мужјаци излазе да би сперматозоиди сазрели.

"Морају да се сунчају и тада је могуће видети их на камењару, остатак године се понашају као и ми: када је повољна температура, змије траже скорвиште, храну и место за сунчање", истиче Ајтић.

При сусрету са змијом, ко се не плаши може је и ногом дотаћи, а она ће отићи својим путем.

Подсећа да је реакција, која је честа код отровница, да се скамене када им неко приђе, тако реагују на предаторе.

А ако се узме планински шарган, претвараће се да је мртав, то је имитирање смрти, објашњава он.

Неутралне врсте, као што су белоушке, могу да избаце крв кроз носне отворе и испусте јак мирис, боље рећи смрад, који тера предаторе.

Понашање змија је одувек било предмет проучавања се у свету, каже он.

Ако нас ипак уједу

Ајтић је рекао да свако може да укаже прву помоћ и да места паници нема.

Каже да се најпре цеди место уједа, отров је жућкаст, цедите до појаве крви и сукрвице, а што више исцедите на лицу места, решили сте велики део проблема.

"Ако то не урадите, може да се јави оток, који може да буде масивни. Ако вас је змија ујела за прст, отекне рука, имате крвне подливе, модрице, као код леукемије, јер имате распад крвних елемената, али то прође за неколико дана", каже Ајтић.

Даље наводи да лекари процењују ли се даје серум, ако је неопходно дати, и да постоји метода, некада се узима из плазме крви коња или оваца и садржи протеине животиња, а наш организам реагује и зато се процени у здравствној установи да ли је то неопходно.

Према његовим речима, ако је прошло неколио сати од уједа, не даје се серум већ је неопходна тераптија.

Није забележен случај да је неко касније имао последице, закључио је Ајтић.