Недостају мајстори и инжењери – добре раднике треба добро и платити

Петнаест килограма тешка је тестера за сечење гранита. У рукама Лозничанина Рајка Пантића. Савладао је посао за две године. Ко то успе, може да заради. Његов сат вреди 300 динара, а свега је двадесетак колега на разним местима у граду.

"Дешава се да цела екипа оде у Немачку, њих 10 до 15 радника", тврди Душан Бошковић, председник Републичког синдиката путара Србије.

Нема довољно возача, руковалаца грађевинским машинама, коцкара свакако. Још много тога зависи од екипе чувеног деда Столета из Панчева. Петнаест дана пре рока оплеменили су сквер у Катићевој улици изнад Славије. Кажу да раде у Скадарској улици, али због асфалтирања нису дошли.

Срећом синдикат је имао са ким да преговара и са Унијом послодаваца успели су да потпишу грански колективни уговор повољнији за раднике. 

Уговором је обухваћено 60 одсто радне снаге у двадесетак фирми. Потписале су и неке стране.

"Плате инжењера и услови који владају на локалу у нашој земљи, нису увек у складу са очекивањима инжењера. Компаније које долазе из иностранства очекују да плате буду још и мање", каже Миљан Микић, професор и власник компаније "Орук".

Одласци и доласци радника су нешто што је пожељно у свету капитала и код нас су почеле да расту плате, бољи су услови рада, али људи одлазе и због боље организације. Немци сада једнако третирају наше раднике и колеге из Европске уније кад траже посао. Зашто?

"Анегдота је да ако можете увек узмете раднике уз Србије, они знају више ствари - једна плата, два заната", каже Микић. 

Одлазиће наши радници, а долазиће из Турске, Пакистана, Индије, не само из Албаније и Македоније. Проблем је што долази ниско квалификована радна снага од које се очекује максималан учинак за малу плату, а не искуство, што угрожава животе на градилишту.

Тешко звучи податак да је за неколико година профит овдашњих компанија у целој привреди 14 пута већи у односу на плате. У преводу – и овдашњи свет капитала морао би што пре да поприми људско обличје.