Заборављени херој Априлског рата – поручник који је одбио да се преда

Божидар Жугић је рођен 14. марта 1915. у Новаковићима, селу код Жабљака, испод Дурмитора. Основну школу је похађао у Пријепољу, а одрастао је у Пљевљима где је завршио гимназију.

Пут га даље води у Београд, на Војну академију, где ће стицати знања све до 1935. године.

У Европи тада почињу турбулентна времена. Други светски рат Божидар Жугић дочекује као припадник Југословенске војске. Био је инжињеријски поручник 10. посадног пука.

Догађај због којег ће остати упамћен одиграо се 13. априла 1941. у Гложану, селу код Бачког Петровца.

Хортијевски брзи корпус, у коме су били и модерни немачки тенкови и италијанске танкете, пресекле су 10. посадни пук Војске Краљевине Југославије који се повлачио према Новом Саду.

Југословенски војници су се нашли под паљбом и командант пука Божидар Росић био је приморан да се преда. Непријатељи су очекивали да ће сви југословенски војници и официри бити разоружани и довели су мештанина, Штефана Дудока, као преводиоца.

Неочекивани иступ Божидара Жугића 

Пук је био постројен а део војске незадовољан због предаје комешао се и консултовао међу собом. За то време хортијевски официр изричито је захтевао безусловну предају.

У том тренутку је пуковнику Ристићу и фашистичком команданту пришао поручник Божидар Жугић држећи десну руку у џепу. Стао је испред официра и почео да виче: "Шта хоћеш кукавицо? Хоћеш да нас заробиш без борбе?"

Преводилац Штефан је сведочио да није смео да преводи док је гледао унезвереног хортијевског официра.

Жугић се потом окренуо ка свом команданту и рекао: "Господине пуковниче, зар се тако брани отаџбина? Ја се не предајем. Југословенски официр може само да погине."

Затим је извадио пиштољ из џепа и пуцао прво у хортијевског команданта, па у свог команданта. Обојицу их је убио.

Непријатељски војници били су у шоку и убрзо је са једног борбеног возила почела рафална паљба по југословенским војницима. 

Поручник Жугић је изрешетан и наводно је стајао усправно тридесетак секунди, пре него што је раширених руку пао на земљу. Страдали су и други војници, али њихов тачан број није познат.

За Жугића није дозвољено опело

Хортијевски војници су били бесни: тело Божидара Жугића прегажено је тенком.

Мештани словачког села Гложана  сахранили су настрадале југословенске војнике. Свештеник Љубиша Поповић из Бегеча одржао им је опело, али Мађари (хотријевци) нису дозволили да се опело одржи и Жугићу.

Он је закопан у засебан гроб, поред пута, одвојено од сабораца. Међутим, 1961. године сви су заједно сахрањени када им је борачка организација Гложана подигла споменик. Тада је позвана и Божидарова мајка Марија. Дошла је из Пљеваља.

Забележено је да су се Жугићевом делу дивили чак и непријатељи. У будимпештанским новинама је осванула изјава немачког фелдмаршала Максимилијана који је рекао да је то пример саможртвовања.

"Антички херојски подвиг"

Проф. др Дарко Танасковић је у изјави за документарни филм оценио да је подвиг Божидара Жугића био херојски. Назвао га је "античким херојским подвигом, подвигом равном Термопилима".

Међутим, Танасковић сматра да је тај чин недовољно истицан јер је Жугић био члан југословенске краљевске војске. Како додаје, та неправда је притискала његову породицу и његова мајка се трудила да се то забележи и сачува.

"Зато што су то примери који би у будућности, а та будућност је већ почела, требало да нам покажу шта је заправо стварна људска вредност, шта је херојски подвиг, шта је оданост оним вредностима и врлинама које су у антици називали кардиналним вредностима", рекао је Танасковић.

Власт у Пљевљима дуго није дозвољавала да се Жугићу подигне споменик јер није био комуниста, нити да се прогласи за народног хероја.

Од средстава његове мајке Марије изграђен је споменик који је дуго чекао дозволу. Убрзо, после њене смрти 1966. године подигнуто је обележје на мосту у Ђурђевића Тари.

Ранка Велимировић, сестрична Божидара Жугића, направила је документарни филм "Бесмртни поручник у смрт са осмијехом".