Читај ми!

Како препознати да дете трпи насиље

Слушати и осећати своје дете једини је начин да препознамо да ли оно трпи неку врсту насиља у друштву, које је деценијама уназад било врло толерантно према насиљу, рекла је за РТС психолог Ана Мирковић.

Када само дете не препознаје да трпи неку врсту насиља од некога кога сматра ауторитетом, веома је тешко и родитељу да препозна код детета да је изложено насиљу, рекла је за РТС психолог Ана Мирковић.

"Важно је да разумемо социјални контекст. Ми живимо у култури која је веома толерантна на насиље. Свако од нас је био изложен некој врсти насиља – од вербалног, преко емоционалног до физичког. Сећам се да је било физичког насиља од неких наставника у школи које ја нисам ни пријављивала јер у друштву у коме је насиље уобичајено ви на насиље и не реагујете", каже Мирковићева.

Истиче да је ових дана, када се о насиљу толико говори, истовремено од другара, озбиљних спортиста, чула како кажу да су постали тако добри јер их је тренер шамарао, да је у школи било сасвим регуларно да вас наставник туче јер како бисте иначе постали добри људи.

"То нам говори да смо ми толерантни на насиље и ако дете не примећује насиље, нарочито ако је насилник особа којој верују, коју сматрају за очинску фигуру и ауторитет, онда је за родитеља тешко да то препозна ако нема промена у дечјем понашању", каже психолог Ана Мирковић.

Када се дешава насиље, родитељ то често ипак препозна јер осећа своје дете. Он то види по тону гласа, по ставу тела, по промени у спавању, јелу...

"Ви видите да вашем детету није добро, али ако дете не осећа насиље и то сматра уобичајеним, онда је то проблем за родитеље", објашава.

С друге стране, имате и преамбициозне родитеље или родитеље који верују у апсолутну послушност као метод васпитања.

Према њеним речима, постоје четири врсте социјалних вештина које, када развијамо код своје деце, можемо да их заштитимо од сваке врсте насиља.

"Прва је самоактуализација која помаже детету да оствари своје капацитете. Друга је самоконтрола, трећа је колаборација и ако родитељ преамбицозно жели за дете оно што он мисли да је добро за њега, а дете у томе пати, онда ту нема никакве сарадње, а самим тим ни емпатије, као четврте особине. И онда се дете врти у кругу насиља што од родитеља који тера дете на нешто што не жели, што од других људи, а такав родитељ сигурно неће приметити да му дете трпи насиље", каже Мирковићева.

Прве наговештаје да нешто није у реду између детета и особе која би требало да га нечему подучава јесте разговор са дететом о томе како је провело дан, час, тренинг. Дете из страха може да крије насиље, и то често ради јер га на то тера друштво које је често осуђујуће према жртвама.

"Ми као друштво немамо емпатију за жртве и то не само за жртве сексуалног насиља већ и физичког насиља, емоционалног насиља. Ово је перманентна тема за медије јер је важно да проверимо колико је друштво спремно да подржи жртве. Млади који често трпе дигитално насиље кажу ми 'али то је само емоционално насиље' и то је страшно", каже психолог Ана Мирковић. 

Систем мора да уведе процедуре за заштиту деце јер многа деца не само да одустају од својих талената већ када се деси насиље она одустају и од развоја себе.

"На неки начин одустају и од живота јер никада више неће бити иста особа. Ми мењамо ток живота детету када се насиље деси а ми на њега не реагујемо правовремено. Најважније је да родитељи не само слушају своју децу већ и осећају. Ми деценијама не слушамо једни друге јер смо фокусирани на своје амбиције, свој его, своје потребе, а морамо да се отворимо и будемо ту једни за друге, да осетимо и правовремено реагујемо", закључила је Ана Мирковић.