Читај ми!

Свако може да постане жртва насиља – како препознати скривене знаке преживљене тортуре

Јавност се не смирује већ неколико дана од када је објављена вест о злостављању у школи глуме познатог редитеља. Сви су у неверици и преиспитују се да ли је то могуће спречити. Стручњаци са друге стране кажу да су насилници спретни у контролисању и манипулисању својим жртвама. Док су особе које су жртве емоционалног и физичког злостављања углавном депресивне, слабе, уплашене, постиђене и збуњене. Како им помоћи?

Како препознати жртве насиља, охрабрити их и помоћи им да превазиђу проблеме, тема је којом се већ годинама баве психолози, социјални радници, медији. Очигледно да нисмо сасвим успели у томе јер жртве, по свему судећи, немају поверења у околину па се ћутање наставља, често по неколико година, понекад 50 или више. Одговор на питање зашто ћутање траје тако дуго, најбоље дају саме жртве.

"Први разлог је страх, жртве се плаше освете насилника, његове околине. Жртва је код нас срамота, то је велики проблем. И ово што се не пријављује дуго је велики проблем", каже Весна Станојевић из Сигурне куће. 

Иако су деца и млади најрањивија категорија, жртва може постати свако. То нема везе са нивоом образовања, интелигенцијом, узрастом.

Социјалним установама, саветовалиштима и женским центрима, стигла је управо ових дана потресна исповест жене која је насиље доживела пре више од пола века.

"Жене које су биле силоване у Другом светском рату тек пре неколико година су проговориле о томе. То је илустрација колико је то страшно и колико се то држи у себи", додаје Станојевићева.

Када жртва довољно ојача, психички, емотивно добије снагу да поново размишља о ономе што је накада давно потиснула из главе, јави се потреба за пријавом насилника.

Оно што можемо да урадимо за жртве насиља јесте да разговарамо са њима, уколико су нам се већ повериле и пружимо им максималну подршку. Тако ћемо доћи до тешких тема, и заједнички доћи до најбољих закључака која ће утицати на смањење оваквих кривичних дела.

Знаци који указују да је преживљено насиље 

Жртве обично показују знаке нерасположења, туге, често се изолују од околине, али то није нешто што се не може приметити. Први који би могли да реагују ако су у питању малолетне особе су родитељи, али они све ређе улазе у комуникацију која задире у интиму јер људи често немају времена за то.

"Немају времена уопште да брину једни о другима и да мисле шта се догађа са њиховом старом мајком или децом тинејџерима, јер је средња генерација претрпана обавезама и пословима да зараде, као да не виде шта се са њиховом децом дешава... Или и они крију од другога и не желе да признају да њихова деца имају проблем и да им треба помоћ", напомиње социјални радник Нада Сатарић.

Иако је нова година тек почела, већ три стрије жене убијене су у насиљу, све у сеоским подручјима. О старијим особама и њиховим проблемима најмање се прича. Најчешће су жртве сопствене деце, унука... некога из породице.

Проблем ретко пријављују и због срамоте се не обраћају никоме, а када злостављање и пријаве, што је реткост, буду смештене у неки страчки дом, без покушаја да се поправе њихови односи са децом. Ово је тренутно најугроженија категорија жена код којих помоћ окружења скоро да не постоји.

То би морало да се промени јер када се створи притисак на све оне који би требало да савесно обављају своје дужности и када се свест јавности подигне на још виши ниво, мреже предатора изгубиће на снази.

Жртвама је потребно ово дубоко разумевање и подршка, јер ослабљене ретко када могу проблем да реше саме.