Зашто жене тешко пријављују силовање

Дугогодишње личне борбе крију се иза сваког "И ја сам жртва". Ћутање се јавља као механизам преживљавања, самоизлечења. Ћути се и због оног "А шта ће рећи људи", али и због неповерења у оне који би требало да им помогну.

"Неприхватање околине, неверовање у оно што жртва говори, умањивање њеног искуства и на тај начин додатна стигматизација и ретроуматизација. Људи који раде у институцијама су и даље пуни предрасуда, не разумеју феномен сексуланог насиља и силовања, и сама дефиниција силовања у нашем кривичном законику нам показује да је застарела", објашњава Сања Павловић из Аутономног женског центра.

Скоро 80 одсто младих, првенствено девојака, доживело је неки облик полног узнемиравања, показују подаци Аутономног женског центар с краја 2018. Свака трећа има искуство нежељеног додиривања. Насиље или сексуално узнемиравање се готово по правилу дешава у познатом окружењу, у питању су блиске особе, ауторитети, па жртве неретко криве себе.

"Да би жртва сексуалног насиља проговорила пре свега је важно да њихова најближа околина буде подржавајућа, да њихова најближа околина не поставља додатна питања, да просто има поверења у оно што говори. Наравно поред тога важно је да је цела друштвена клима таква да се види да друге жене којима се то десило нису наишле на осуду већ да су наишле на подршку. То је оно што њима може да пружи осећај сигурности које ће онда допринети томе да оне то пријаве не само околини већ и институцијама", наводи Павловићева.

А како реагује околина? Многи коментари испод оваквих вести не само да додатно повређују жртву, већ и обесхрабрују друге да пријаве насилнике. Они који подржавају жртве поручују ниси сама.  Покрет Ја такође" (#MeToo) смењивао је напаснике са функција, слао у затвор, подучавао и мењао законе. код нас хаштаг #Нисисама треба тек да покаже своју снагу.