Читај ми!

Дигитална и медијска писменост – писменост 21. века

Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, Фондација "Propulsion" и Иницијатива "Дигитална Србија" потписале су споразум о сарадњи у области дигитализације образовања, у оквиру програма "Нова писменост" који се реализује у сарадњи са Америчком агенцијом за међународни развој (УСАИД).

Директор програма "Нова писменост" Дарко Соковић за Јутарњи програм каже да ће школе у 2021.години добити подршку та три партнера.

Према његовим речима, 750 школа је прошло кроз процес самоеволуације користећи алат "селфи". То је алат европске комисије у коме се види где школе стоје у дигиталном смислу и колико су дигитално зреле. 

"Кроз то су прошли ученици, наставници и руководства школа. Сада имамо извештаје у којима видимо где школе стоје, шта им је потребно да би унапредиле дигиталну зрелост", објашњава Соковић. 

Додаје да неке школе, ако су у центру Београда стоје одлично, ако су на периферији и у унутрашњости друга је прича. 

"Неким школама недостаје инфраструктура у смислу интернета, опреме а неким недостаје знање. Ово није прича о томе да се повећају ИТ капацитети школа него да се дигитални рукопис уведе у потпуности у наставу. Оно што ћемо урадити у следећој години јесте да ћемо овом броју од 750 школа помоћи да свака од њих спроведе тај свој план дигиталне зрелости", наглашава директор програма "Нова писменост".

Истиче да је наш образовни систем доста жилав и да је то показао и током пандемије. 

"Показао је да уме да се снађе и одговори на изазове који се пружају и мислим да ћемо моћи школама да пружимо знање, наставници ће моћи да прођу кроз обуке", рекао је Соковић.

Према његовим речима, потребно да се наставницима пружи знање у међупредметним компетенцијама. Ученици су доста дигитално спремни, знају да користе уређаје који су им на располагању, да користе мобилне телефоне и све оно што им нуди савремено доба али питање је колико су дигитално писмени, односно како се у том свету сналазе, сматра Дарко Соковић. 

Наглашава да се овде поставља питање како да деца искористе оне алате који су им доступни за образовање. То је суштина иницијативе која се ради са "Дигиталном Србијом" и Заводом за вредновање квалитета образовања и васпитања и додаје да држава Србија препознаје да су теме дигиталне и медијске писмености заправо писменост 21. века.

Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања и иницијатива "Дигитална Србија" су најважнији партнери и радимо са експертима које је ангажовала "Дигитална Србија", објашњава Соковић. 

Додаје да је Завод установа која се тиме и иначе бави и то је њен системски задатак унутар Владе и министарства просвете а да ће ангажовати и независне стручњаке који ће на извештаје сваке појединачне школе радити са наставницима. 

"Већ је показан изузетан ниво преданости овоме, скоро 83.000 ученика и наставника је прошло кроз евалуацију и то само говори да људи желе да иду напред а често су им потребни ресурси који нису нужно новчани него се налазе у знању, дељењу сличних искустава", поручује директор програма "Нова писменост".

Дигитализација у образовању врста демократизације 

Истиче да је технологија односно дигитализација у образовању одређена врста демократизације. 

"Ми на тај начин можемо и школама које су физички на месту где је више ресурса у центру града и неким другим које су у мањим местима да имају приступ истим ресурсима и истом сету алата и тако им помогнемо да дигиталне алате искористе тако да се та разлика смањи", каже Соковић. 

Додаје да је идеја програма "Нова писменост" да та врста демократизације технологије, демократизације знања, критичког мишљења је једино што може да нас поведе напред у 21. век.

Простор који се ту отвара није толико у дигиталним вештинама или медијским вештинама већ у томе како разумемо свет око себе. Како бирамо информације, како користимо алате који су нам на располагању и на основу тога одлучујемо - то је суштина медијске и дигиталне писмености, сматра Дарко Соковић. 

Поручује да када говоримо о новој писмености можемо да говоримо и о новом патриотизму. То је нови начин где ми разумемо да у деловима великих система можемо да урадимо нешто да људи могу системе да помере напред и да то све више постаје парадигма 21. века да не можемо да очекујемо да то неко уместо нас реши.