Читај ми!

Западна Србија: Самоћа човека који је служио Милошевића и Стамболиће

Сећање на бољу прошлост – то је главна тема становника Јасенова, места поред Нове Вароши у коме време као да је одавно стало. У целој стамбеној згради, већ 13 година, остао је да живи још само један човек. Без продавнице, лекара, пекаре, фабрике. Пре 35 година овде је долазило "Знање имање", а сада се овуда само пролази. Шта се од тада променило? Чега се сећају, чему се надају?

Кафа у овом селу кувала се Стамболићима, Милошевићу и Тупурковском. Пре три и по деценије, пио ју је и Захарије Трнавчевић.То су само неке од прича које памти ова варош. Међутим, мало је оних који су остали да их казују. Један од њих је Драган Бјелановић, последњих тринаест година једини становник зградеу Јаснову. Сам. Без комшија.

Пре неки дан у комшилук му је, привремено, дошао и један радник стругаре у близини. Ипак и даље је сам у ходнику, јер иза 14 врата више нико не живи.

"Највише ми недостају комшије. Кажу деце и комшија никад није много. Јер деце колико год да имаш никад није много, а комшија, кад ти год нешто затреба, кажу комшија пречи од брата", каже Драган Бјелановић.

Када је ушао у зграду 1982. године, живео је у 12 квадрата са женом и троје деце.

У згради је било њих четрдесетак, каже Драган, "Доле четири породице, горе самци. Били смо у општини други по платама, а имали смо, не знам ни ја шта. Јер ако почнем да се подсећам шта смо све имали, има два сата да вам причам."

"Па имали смо само по 20, 30 физичких радника који су зими чистили снег. Трговина је била у овој згради. Сво приземље. Била је једна продавница текстилна, друга је била месара, а трећа је била самопослуга. А сада? Сада мишеви коло воде."

"Викендом кућим, и сам са собом причам" 

Тамо где коло не воде је истурено одељење поште. Још је оно, осим Драгана, опстало у овој згради. Међутим, ту писма нити долазе, нити одатле одлазе. Радним данима само, мештани околних села, плате рачуне или подигну пензију.

"Док нам ту поштаркица, Гоцка, која ради радним данима, неко дође нешто, плати, нешто уплати, знате како, ја седнем ту пред зграду и онда се видимо, све људе знам и са стране и одавде. Милион људи знам. Јер сам радио у кафанама и тако све познајем. И она кад не ради, суботом и недељом, нико не долази, онда два дана ћутим. Па онда уђем у кућу и сам почнем да причам", каже Бјелановић.

На питање шта каже себи, одговара: "Питам се, кад спремам ручак, еј где сам ја пошао, шта треба да узмем. Тако да понекад заборавим, куд сам пошао."

По намирнице мора до Нове Вароши, удаљене 25 километара. У Јасенову нема радње. Одавно је катанац стављен и на две некадашње фабрике - текстилне и кожне галантерије, банку, бензинску пумпу, пекаре, кланице, па и дом здравља. Зато им је и доктор сада далеко. Зими, кад завеје, још даље. По дијагнозу и рецепт морају до своје општине.

Доња чаршија је центар месне заједнице Јасеново. За више од пола дана снимања, туда није прошао ниједан човек. У целом селу живи нешто више од 170 људи. Њих 17, у самом центру. Људи на улици нема, али тај део пута повезује Нову Варош и Ариље, па је зато прометно.

"Ово је повезано са Ивањицом. У ноћним сатима овуда иду за Београд, јер је велика гужва преко Златибора", каже Неђељко Матијевић председник месне заједнице Јасеново. "Пријепоље, Прибој, Нова Варош, сви овуда иду. Кад крену људи на море, овуда се иде."

Човек мора да ради док је жив 

Како је раније било објашњава речима да се испред локалне кафане чекало, по три сата, да се добије место.

"То је тако било. Ту су четири аутобуса долазила из Нове Вароши, што су купили раднике. Две фабрике радиле. Тамо је почела да се гради дрвна галантерија и требало да буде гатер за прераду грађе, међутим као и све фирма је стагнирала као и све, видите сами".

Драган Бјелановић наводи да су млади су отишли, да се стари само лепе на стакло, јер ту је центар Јасенова, каже показујући на читуље.

"Ја сад не причам о кругу Јасенова, Јасеново је велико село. Има тамо горе мало становника. Месна заједница Јасеново има четири села. Ојковица, Кућани, Трудово. Има ту понеки становник. Нађе се", каже Драган.

И нашли смо га. У горњем делу села. Лепосава Виторовић, не одмара руке ни кад иде по стоку. Преко својих прстију, намотала је на километре вуне.

"Путем сам потерала краве кући. Уз пут плетем, не могу докона, баба не може докона да буде. Мора да плете да ради. Треба, зима иде, треба чарапа. Не може другачије. Плетем за праунуку у Београду", каже Лепосава Виторовић.

"Имам 78 година и девета. Ето, имам доста година. Научила сам да плетем од седме. Мајка ме научила, тако да сам остала на селу да плетем и да радим пољопривреду и све да радим то што треба", прича Лепосава.

Мора да се ради док је човек жив, поручује.

"Неко не мора, али ето ја нешто волим да радим".

Лепосава је рођена у Јасенову. Ту је радила, удала се у Виторовиће. Та фамилија, помиње се у историјским књигама, као једна од оних која је у 18. веку основала село. Остали су и данас на земљи и поднебљу што их храни.

И њене бразде на лицу памте боље дане. Многе су обликовали мраз, снег и лед, по којем је овај крај познат. Лепосава Виторовић каже да је навикла на хладноћу, да јој ни минус не смета да плете.

"Вуна је моја, имам овце и краве. Као у селу. Имам све. Све има, само нема људи. Све имамо, али џаба. Недостају нам људи. Имаш пољопривреду, шта ћеш кад немаш с ким да радиш. Видиш како је све остало и отишло. Пољопривреда запуштена. Корови, нема ништа. Људи отишли, нема ко. То нам недостаје. Друго ништа. Ко ће да ради, може да има све. Лепо живимо за сад. Зато што су ми син и снаха, млади ту остали", каже Лепосава.

Свраћали и Стамболићи и Милошевић, данас нико

Како је било у том крају, пре 35 година, РТС је сачувао запис, као сведочанство живота, тог времена. Овдашњи мештани и данас препричавају да су камере РТС-а забележиле и приче породица из месне заједнице Јасеново.

"Знање имање је ту долазило, имали смо игралиште, то су направили људи жене, акцијама, без пара. Знање имање је било 15. јуна 1985. године. У бившој Југославији, Знање имање да се одржи у Јасенову, то је било... Захарије Трнавчевић, је снимао и телевизија преносила директно из Јасенова", присећа се Драган Бјелановић.

У архиви су остале и приче једне породице из околине Јасенова.

"Нас живи деветнаесторо у кући. Сви по ливадама, радимо, косимо. Имам око 50, 60 хектара земље. Под шумом 30. Највећи доходак доноси нам стока. Производимо кромпир, пасуљ, јечам, шаргарепу, репу, купус. Дошла нам је струја, телефон и све у договору са радном организацијом Јасеново", говорили су мештани пре три и по деценије.

Осим "Знања имања", некадашњи конобар памти и посете тадашњих званичника.

"Петар Стамболић је био у кафани као председник председништва бивше Југославије. Ето осамдесете године сам служио њега, баш због овог пута одавде до Кокина брода. И Милошевић је био, и Тупурковски и Иван Стамболић. Служио сам Ивана, пио је киселу воду, ставио руку на чашу, онда су изашли у шетњу. Прошетали до игралишта, тако да су обишли Јасеново, сећа се Драган Бјелановић који је радио као конобар у варошкој кафани.

"И сећам се једне реченице Слободана Милошевића, кад је рекао – само се ви у Новој Вароши бавите трговином, па ћете процветати. То је цитирана реч Слободана Милошевића, коју сам ја запамтио".

Резана грађа је нешто што овде није замрло. Јасеновачку тишину секу машине једне стругаре. На другој страни села, центар за обуку Жандармерије.

"Ту се ови жандармерци обучавају. Још њих да нам није ми бисмо били пустиња. Него било их је у задња два-три месеца обука, па се мало чује гужва, галама, пуцњава, мало то лепо изгледа, мало живне", каже Драган.

"Замислите око 3 сата ноћу кад чујете, имају обуку, па се чује пуцњава, онда ја станем на прозор и гледам шта се ради. И лакше се дише".

Неколицина ђака 

У Јасенову ни кафа више не може да се попије. А некада се у варошкој кафани, кажу, кувало и до 1.000 кафа дневно. Међутим од кафане "Јасенов хлад" остао је само лад. У сенци тог лада, у истој улици, је и ОШ "Вук Стефановић Караџић". Некада је у њу ишло неколико стотина ђака. Како је данас?

Одговор даје некадашња ученица школе. У тим клупама учила је од првог до осмог разреда. Дневник су носили њени родитељи. На неки начин, наставила је тај посао. Сада је директорка осмолетке.

"Радила је школа некада и у две смене. У нашој школи ради и ђачка кухиња и ђачка кухиња је радила у две смене. Јер нису сви ученици могли одједном да доручкују у трпезарији. Него је за једну групу доручак био после другог, за једну после трећег часа. А сада, сад је доручак после другог часа и сви ученици матичне школе.могу да стану у трпезарију", каже Душица Поповић директорка ОШ "Вук Стефановић Караџић" у Јасенову.

"Тренутно, у школу матичну иде укупну 29 ученика. И један предшколац. У матичну у Јасенову иде 17, у издвојено у Доњој реци 11, у Горњој 1 у Кућанима 1. У Трудову и Ојковица нема ученика".

Школа је отворена 1926. године. Названа је по реформатору српског језика Вуку Стефановићу Караџићу. Ипак, клупе не изгледају као у његово време, иако у Јасенову изгледа као да је сат стао. Данас, та осмолетка, иде у корак са временом.

"У Јасенову када ради школа, тада има живота, тада има дечје граје, а иначе када нема школе прилично је суморно. Важно је да школа опстаје, то је битна ствар. Било би добро када бисмо имали мало више ђака, јер је школа сређена, опремљена компјутерском опремом, а имамо интернет. Имамо могућности као градска школа, требало би да имамо више ђака. Ми нисмо то имали. Сада ђаци имају могућност да искористе и то и школску библиотеку", каже директорка.

Питају се, које су им могућности после школовања? Шта им село нуди, да ту и остану? Можда одговор лежи 30 километара даље. На Златару или Златибору. Тамо сеоски туризам чува домаћинства, породице на окупу, доноси зараду, крчи зарасле капије и дворишта.

За етно-туризам, Јасеново и околина, све услове имају. Ко зна, можда би у том случају, за три и по деценије, нека нова камера забележила другачију слику. Макар сличну оној, коју је сачувала емисија Знање имање из 1985. године.