Осморо мештана Бискупића кажу да трава Ива од мртва прави жива

Живорад, Милан, Милојко, Милица – четири куће, пола села се обрадовало доласку намерника – да проговоре, да се насмеју. Навикли су на оштре зиме и сушна лета подно Златара. Уочи првих снегова, напунили су дрвљанике, штале и кућне оставе, у чему им припомогну и деца која су отишла за бољим животом

"Доле тврдо, горе високо, куд ћеш, оно кад пуше, пуше, кад пада, пада...Најлепше је кад дође лето и пролеће, то ти је кад процвета, кад пропевају птице", истиче Милица Миликић.

"Волим, овде ми чист ваздух, добра вода, радим сам, навик'о, ништа ми није опасно, ко год дође добро дош'о. Петљам колко могу, имам три краве, троје телади. Ја нећу да их навађам у шталу, плаше ми се краве и све кад они дођу, обучу оне футе, и оно, оне се плаше", додаје Живорад Рвовоић. 

Седамдесетшестогодишњи Живорад је најмлађи међу њима, те најчешће и прелази до комшија – прво до најстаријег Милана, који у 94. години и даље чува краву, због млека, а и обавеза га чини живим, додаје старина.

"Имам доље врт, мене више кошта врт док га опремим него што са врта смакнем, али имам обавезу, разумјеш ти, и пробавим цело љето у том врту, прође ми време, не могу у кућу, кућа ми се навали на ме ако ниђе не излазим", наводи Милан Рвовић. 

Ништа без рада, сагласан је са Миланом и Милојко, са сетом гледајући како зарастају ливаде у Бискупићима које су њихови дједови крчили.

"Струја и пут нам је најгори, мало неће ни да чисте зими кад добри падају снијегови, тешко се и чисти то. Ми забачени вамо горе, на нас слабо ко главу окреће", наводи Милојко Миликић. 

Зато се њих, укупно осморо у селу, у шест кућа, од самоће бране слогом, имунитет им јача трава Ива, која кажу, од мртва прави жива, радујући се сваком намернику и у ова зла времена уз обавезне маске.

"Ја сам навикао у друштву, и навикли смо ми вође пјесме и весеља и све, али тога нема...Ја некад сам запјевам, идем ћерам краве и пјевам, ха", истиче Живорад Рвовић.