Читај ми!

Тавник – село у коме жуто злато расте у сваком дворишту

Шумадијско село Тавник јесте село са највише дуња по глави становника у Европи. Од укупног рода дуње у нашој земљи у том селу уберу чак 60 одсто. У њему не постоји двориште без ове воћке, а свака кућа пече ракију, па откривају и прави рецепт за дуњевачу.

После табле на којој је писало Тавник, неких 100 метара даље, зауставили смо се поред једног шлепера. Чим смо отворили врата аутомобила, дочекао нас је мирис тек убраних дуња и најмлађи газда, како са дугом даском подиже још једну страницу на камиону.

Помислили смо да тако привлачи купце, да показује своју робу, али не, он је већ продао своје дуње, сада се само хвали.

"Дуње су одличне, али срећа је што имам још један посао, од којег живим", каже двадесетседмогодишњи Ђорђе Пандрић.

На питање да ли је могуће да један од највећих произвођача дуње у престонци дуње не може да живи од производње, прераде и продаје дуња, Ђорђе је само кратко слегнуо раменима, говором тела као да се извињавао што је тако и онда је рекао како је он још добар, јер има контакте због кафане.

"Овде сам на улици па брзо продам сву своју робу, али накупци чекају да дуња почне да трули, па онда долазе шлепером, нуде 20 до 25 динара за килограм и људи шта ће, морају да продају. Како се ко снађе, нема организоване продаје и то нам је највећи проблем", наглашава Ђорђе Пандрић.

Тавник – престоница дуње 

Од укупуног рода дуње у нашој земљи, у Тавнику уберу чак 60 одсто. Овај податак је још занимљивији ако знамо да смо други у Европи по производњи овог воћа и међу првих десет произвођача на свету. А шта раде са толиким дуњама? Или продају за ракију или пеку ракију.

Драган Марковић пече ракију и од дуње и од шљиве, јер ово је ипак Шумадија. На питање шта је више на цени у Тавнику, која ракија – дуња или шљива, он одговара кратко – ракија!

А у Шумадији ракија може да буде једино од шљиве, остала пића имају наставак ча, дуњевача, јабуковача, крушковача, исто као када говоримо о буреку, јер бурек је с месом, а Драган кроз осмех додаје, "све остало су пецива".

Ипак и он гаји дуњу и продаје је, али за разлику од већине Тавничана, он дуњу преради у ракију, па је тек онда продаје и опет – ни тако није посебно исплативо, говори нам Драган.

У дворишту код Драгана вијори се дим из казана у којем се пече ракија, испред "весле машине" постављена су два троношца, пре разговора, овај шездесетчетворогодишњак убацује још неко дрво, да ракија случајно не би стала.

"Следеће године идем у пензију, а да није овог казана, у пензију бих отишао као назепослен", каже Драган.

Насмејали смо се, али није било ту разлога за смех. Драган седа на свој троножац, онај осмех и даље траје на лицу, а уздах му је плућима, издах скида осмех, сада је спреман за разговор.

Каже да у Тавнику шљива кошта 500 динара, а дуња 600-700 динара. "И то ако можеш да продаш. Коме? Овде свака кућа пече ракију", додаје он.

Драган ракију пече сваког дана, када би време дозволило, он би 365 дана био уз казан. На питање колико сада има литара ракије, одговара: "Две до три хиљаде литара дуње и четрдесет до педесет хиљада литара шљиве."

Под утиском ових бројева, рекло би се да је Драган богат човек! "Богат сам да ти не кажем колико, знаш колико има нас сељака који смо богати", додаје Драган.

Објашњава како са овим ценама, када одбије трошкове, има само сто динара зараде по литру ракије. Небитно да ли је дуња или шљива. Али ни то не би био проблем када би могао све да прода, али као што је рекао, коме? Сада му је та "стара ракија" проблем, јер нема где да стави нову коју пече и онда мора да спусти цену, на ове већ ниске.

Како је дуња стигла у Тавник 

Тавник је брдовито село, а у њему не постоји двориште без дуње. А зашто је тако? Одговор је једноставан, каже Драган Ранковић, председником Месне заједнице Тавник.

"Дуња не тражи много рада, а ово је до седамдесетих година било рударско село. Већина мушкараца радила је у једном од два рудника лигнита, па када из јаме дођу кући и намире стоку, није им остајало ни времена ни енергије за неко захтевније воће", објашњава Ранковић.

Постоји прича о томе како су Тавничани схватили да имају злато у дворишту. Пре двадесетак година у село је дошао човек са 25 тона кукуруза у шлеперу и рекао да даје килограм кукуруза за килограм дуња. Убрзо је кукуруз био истоварен, а дуње на камиону.

Тавничани су покушавали да направе ракију од дуње као што праве од шљиве, без шећера и воде, али то није ваљало. Онда су отишли у Банат код човека са шлепером, односно довезли му дуње и тада су видели како тај Банаћанин прави дуњевачу.

Тавничани знају рецепт за најбољу дуњевачу 

У Тавнику откривају да у дуњевачу мора да иде око пет одсто шећера у ком доливају воду, али оно што је још важније јесте да се дуњевача прави од зрелих дуња, које се ситно исеку и тада се у ту суву материју додају квасац и ензими. А мирис дуње добију тако што у, такозвану, меку ракију убаце опране, исечене и зреле дуње и то се онда препече.

На крају дана Драган нас води до аеродрома "Морава", говори нам како је тај аеродром болна тачка свих Тавничана, а зашто? Драган тврди да цивилни аеродром "Морава" није у Лађевцима, као што многи говоре, тамо је војни аеродром, каже Драган, а у Тавнику је цивилни и сви који улазе или излазе из авиона то раде у Тавнику, а не у Лађевцима.

Уз обећање да ћемо ово пренети, договарамо се да они за пет година направе хладњаче, да почну да прерађују дуње, али не само у ракију, већ да произведу и џем, слатко, сокове, све оно што може да се направи од дуње, а што сада немају и да све то ставе у авион и да извезу, када већ имају и дуње и аеродром у "свом дворишту".

Договор је склопљен. Тавничани, видимо се за пет година, а надамо се и раније.