По Миони Џамић је написана “Прва бразда“, а њени потомци тврде да је срећа у здравој природи

Одлуку да се из Александровца, преселе на сеоско породично имање, Џамићи су донели пре седам година. 

Слађана, дипломирани инжењер агрономије, остала је без посла, њен супруг Горан спаковао је диплому машинца, да би са синовима из корена променили живот. 

"Ја сам радила у комерцијали. Комерцијала је веома стресан посао. Волела сам свој посао, нормално. Али, ја нисам имала времена да тугујем за послом, нисам имала једноставно времена. Радила сам, деца су успут расла и ето", објашњава домаћица из Велике Врбнице Слађана Џамић.

Кућа им је на брду, подаље од центра села. У њој разгранато породично стабло, предмети и портрети  предака, уметничке слике настале на ликовној колонији коју организују у оквиру "Глишићевих дана".

Авлија им је, кажу, увек пуна пријатеља. Најчешћи гости су школски другови синова.

"Онда кад дођу, мало се ослободе од телефона и више причају. И често кад дођу овде узмемо па се прошетамо мало, и тако. И баш волим, једва чекам поново да их зовем", каже  ученик седмог разреда основне школе Огњен Џамић.

Оно што је винова лоза у Доњој Жупи, у Горњој је малина која већ други пут рађа. На 750 метара надморске висине успева готово све, па четворочлана породица  са  седам хектара, годишње убере око 80 тона воћа. 

"Знам све. Све што треба и све што раде мајка и отац. Знам да се снађем било где, било кад. Берем, вежем, режем. У зависности од доба иде полако све у круг", испричао је гимназијалац Вук Џамић.

"А наша највећа победа је што смо нашој деци и деци другара наше деце која овде долазе да нам помажу, успели да објаснимо да није хормон среће у таблети, већ је хормон среће у здравој природи. И ништа више", тврди Горан Џамић, домаћин из Велике Врбнице.

Породични дуњик, на месту је некадашње куће удовице Мионе. Темеља готово и нема, али о њеном постојању и утиску који је оставила на књижевника Милована Глишића, сведочи спомен-обележје уз стихове који се, као и наслеђе, преносе с колена на колено.