Вуксан Кнежевић – како је несуђени поморац због девојке у коју се заљубио завршио на Голом отоку

На дан Титове сахране, Вуксан Кнежевић, бивши Голооточанин, долази код своје мајке која гледа телевизију и плаче. Зашто плаче жена чија су три сина преживела највећа мучења и понижења, за која је крив тај ког сахрањују? Двојица синова су јој умрла од последица Голог отока. Али, она плаче.

Вуксан говори да су хапшени најоданији комунисти. И он је био један од њих. По повратку са радне акције носио је три ударничке значке, али због девојке која га је много волела, због најбољег друга, који је био сарадник Удбе, њега су ухапсили, у недељу у једном парку у Вршцу.

Од хапшења је прошло више од 70 година, а Вуксан ће за неколико месеци прославити 90. рођендан.

"Једва смо дочекали ослобођење. Брат ми је био ангажован у току рата, радио је у партијској организацији, ја сам пред крај рата у току борбе за Краљево примљен у СКОЈ као тринаестогодишњак. Сваког лета, уместо да помажем оцу као моја браћа, ја сам у ствари ишао у омладинску радну акцију. Од Жељезника, преко Остружнице, градили смо и Кијево тунел. Толико су били задовољни мојим залагањем да сам 1949. године постао командант учитељске омладинске радне бригаде", каже Вуксан.

Сваку значку коју је зарадио, касније је скупо платио. Његов рад, доказивање и вера у систем и поредак за који ради – ништа то није вредело. Вуксан се за тренутак замислио, ни после толико времена није му јасно како се то живот тако олако поиграо са њим. Као да ово није он, као да није његова прича, а јесте, јер је немогуће измислити све што ће се младом Вуксану касније десити.

"Вратили смо се са радне акције са богзна каквим успехом. За месец дана постигли смо три ударништва, ја сам иначе био троструки ударник, и да би ме наградили, мене су послали на Крк у омладинско летовалиште за покрајинског руководиоца летовалишта. Тамо сам јако заволео море и кад сам се вратио, ја сам се определио за Поморску академију. Примили су ме тамо, одмах сам добио акт да сам примљен преко војног одсека и добио сам најбоље карактеристике – шаљу ме за Политички одсек Војне академије у Сплиту", прича Вуксан.

Једна младалачка љубав, пријатељ и ухапшен брат 

За хапшење тада седамнаестогодишњег Вуксана важни су: једна младалачка љубав, пријатељ ког је Удба звала само друг и чињеница да му је најстарији брат ухапшен. Док се Вуксан припрема за пут, возну карту већ има у руци, тадашња девојка разговара са његовим пријатељем. 

"Она се пожалила њему што ја идем за Сплит, није се слагала с тим, мислила је да се тиме завршава наша веза и поверила му је неке ствари, нарочито о хапшењу брата. Тако да сам ја спречен, тог истог дана када сам полазио за Сплит, спречен сам и тада сам ухапшен у парку са састанка са њом. Када смо се расправљали баш о томе", наводи Вуксан.

Иако тврди да до дана данашњег није прочитао резолуцију Информбироа, Вуксан постаје ибеовац и државни непријатељ. Његов пут до једног од најмађих Голооточана почиње у влажној ћелији затвора Удбе у Вршцу.

"То су биле бетонске ћелије, без игде ичега у њима. Влажне још увек од изградње и ту сам провео четири месеца. Најгоре је било ноћу, тада те изведу тамо у неку посебну собу без прозора, тамо стоји нека столица са неким справа за мучење, она хоклица и једна завеса одакле излазе неки људи са засуканим рукавима, да те застраше. Прво ме испитују лепо онако, па зашто, па ти си ово, па ти си оно. Онда почне са првим шамаром после дођу они страшни људи, па те свале доле са столице и почињу да ме газе. Једном су ме морали однети из те канцеларије у ћелију", присећа се Вуксан.

Из Вршца, преко Панчева, путници који још не знају где ће завршити, стижу у Београд, на станицу Топчидер. Затвореници су увек ишли у пару. Били су везани један за другог да не би побегли. Вуксан је имао среће, јер је с друге стране гвоздених лисица био повратник. Он му је рекао да ни по коју цену не једе хлеб и мармеладу. Нису точкови воза дуго ударали у склопове шина, а Вуксан је видео да је било добро што није јео.

"Када је кренуо воз, по начину кретања, а и по звоњењу моста, ми смо одредили да идемо овамо према северу, према Хрватској. После једног сата, можда није прошло ни толико времена, људи су почели да се жале на болове у стомаку, па да повраћају. Ми нисмо могли ништа друго, одредили смо један ћошак тамо за те ствари", каже Вуксан.

Сада Вуксан зна да су их отровали, и да је то било прво голооточко мучење пре Голог отока. Тако ошамућени и отровани стижу до Бакра лучког места у Хрватској.

"У тоталном мраку само се тамо у даљини видело једно светло, а то је било светло једног брода. С обе стране тог дашчаног пута стајали су неки полицајци и неки чудни људи у црним униформама, немам појма ко је то био. И онда су нас бацали, како је ко долазио тако је нестајао. Ја сам мислио да бацају у море, искрено речено. Одмах са обале убацивали су нас у потпалубље падали смо на људска тела, јер је ишло то брзо па нису могли да се разместе. Доле у једном крају су стајали полицајци са дугачким моткама, који су нас набијали", истиче Вуксан.

"Највише ме заболео шамар од брата" 

Тако набијени плове до Голог отока. Тамо стижу око поднева. Чим је крочио на Голи оток, млади Вуксан осетио је усецање тог оштрог белог камена у стопала која су била отечена од пута. Као и сви, и он је прошао кроз обред добродошлице. То су звали "топли зец".

"Како ме је гурнуо тај чувар, он ме је убацио у наручје брата мога. Ја сам таман хтео да викнем и да изразим неку радост, међутим он ми је опалио шамар. Сећам се речи он ми је рекао: 'Шта је, хоћеш Ану Паукер?' Она је била румунска владарака, и убацио ме у строј. Правио се да ме не познаје, што ме је посебно увредило и кроз цео строј кроз који сам трчао и где су ме тукли, сва срећа, имао сам неки зимски капут, који ме је овако мало и заштитио, али кроз цео тај строј мене је највише болео тај шамар", каже Вуксан.

Касније је схватио да је његовог најстаријег брата Милана тај шамар много више заболео. Верује чак да га је на крају и убио. Милан није могао себи да опрости што је Вуксан због њега завршио на Голом отоку. Шамар је повредио душу, а Миланово срце то није издржало, тако данас говори Вуксан.

Милан је ухапшен у Алибунару, где је био секретар партије, након што је један од његових бољих пријатеља побегао у Румунију и на Радио Темишвару објавио да је Милан за Стаљина. То је било довољно да Удба крене на посао и да сада голооточки чувари на браћи примењују научене методе мучења.

"Кибла је била дрвена од отприлике 70 центиметара, висока око метар. И она служи за малу нужду, углавном. Јер је заједнички ве-це далеко. И тамо су ме послали, ту мораш да будеш савијен над киблом и над тим смрадом. Прве ноћи ме нису дирали и онда су ме будили барем по једном, а некада и два пута у току ноћи сваку ноћ за 'пожарчење над киблом'. И тако сам ја издржао једно месец и десет дана", прича Вуксан, који је на Голом отоку провео 14 месеци, а пре тога још четири месеца у истражном затвору.

Вуксан, иако седи у својој фотељи, као да је накратко осетио нелагоду. То су мучитељи, како их зове, све време покушавали на Голом отоку. Методе су биле толико страшне да су многи затвореници са олакшањем лакше скакали са литице и убијали се, јер је то био лакше и хуманије него да још једном прођу кроз нешто нељудско. Зато брзо разговором стижемо до тренутка када је одлучено да је слободан и да ће напустити острво.

"Када је, на крају, прочитао: војвођанска Удба, Кнежевић Вуксан. Ја сам, онако како сам стајао на стени скочио. Ваљда је било 10 метара, после су ме питали како се нисам скроз разбио. Ујутру сам морао да свратим код иследника да потпишем отпусницу и кад сам ушао у воз, заспао сам и кажу ми да нико није могао да ме пробуди, чак ни тај прелаз са брода на воз ништа ја то не знам, не сећам се", наводи Вуксан.

Кривца, мучитеља и издајицу Вуксан је ставио у књигу – да се не заборави

Кнежевићи су колонизовани у Банатски Карловац, али одатле су убрзо протерани. Дошли су у Вршац, из којег су, опет невољно, морали да оду, овог пута у град који ће их прихватити – у Зрењанин. Зрењанин или Петровград? И данас се полемише о томе како овај град треба да се зове. Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу стоји на Тргу слободе, а на питање, које је за њега име прихватљивије, Вуксан каже да је то, ипак, Зрењанин. Тако је навикао, мада верује да Жарко Зрењанин није много задужио ни његов град ни земљу.

Освета је и данас далеко од овог бившег голооточког затвореника. Свима је опростио, а сваког кривца, мучитеља и издајицу ставио је у књигу – да се не заборави.

"Најзначајнија последица писања је такозвана библиотерапија. За човека који пише то је пут оздрављења, пут прочишћења, пут консолидације, па како је Вуксан сачувао ту визију нормалног здравог човека, сачувао се писањем, он је на тим пропланцима ћутања, преиспитивања поставио једну позицију дистанце", наглашава Милан Бјелогрлић, директор зрењанинске библиотеке.

"Када је могао да суди о том времену, а да касније пише, али није склизнуо у просторе омразе или било какве освете. Него се окренуо том књижевном поступку и у том поступку он је проналазио путеве спасења. Његове књиге су нам сада још важније да знамо како је било, да нам се време зла не понови", додаје Бјелогрлић.

Није било лако написати 15 књига, а како ли је тек било проживети сваку од њих?

На питање да ли су успели да му униште или барем да оштете емоције и дух, Вуксан каже: "Не, ја мислим да су ми ојачали дух. Јер сам био врло богат маштом. Ја сам носио трагач и био гоњен, али ја сам мислио на нешто сасвим друго. Ја сам пловио морима, ја сам дочекиван шта знам, увек сам се бранио неком маштом. Неким својим мислима без обзира на муке. Нису ме уништили, али су ми дали подстрек да размишљам и о лошим странама живота".

Како је протекао сусрет са бившом девојком и пријатељем

У парку 1949. године Вуксанова девојка је, да би задржала свог момка да не оде на школовање у Сплит, одлучила да његовом пријатељу каже како је Вуксан на некој приредби рецитовао стихове Мајаковског и да му је брат ухапшен. Рекла је то том настраном човеку, како га Вуксан данас описује.

Девојка којој се име не помиње ни после више од 70 година, није успела да задржи Вуксана, али успела је да му поквари пут у Сплит и живот.

Причајући о томе да ли се после свих тортура које је прошао на Голом отоку и даље сећа када је први пут видео ту девојку, Вуксан објашњава како је протекао њихов први сусрет након свега.

"Први контакт је био на прослави двадесетогодишњице матуре, то је било у Вршцу, тамо смо се видели, поздравили смо се нормално. Ја сам знао да она то није урадила свесно, да је она из љубави то учинила, јер ме је заиста много волела. Разговарали смо сасвим нормално, озбиљно, она је почела да се исповеда, ја сам рекао – не, нема исповедања", каже Вуксан.

Пријатељ који га је одао звао се Радојица. Није имао једно око и тај комплекс је носио целог живота. Одличан опис удбашког сарадника за неки филм или серију. Тог Радојицу је, ипак, гризла савест и помогао је Вуксану када му је помоћ била неопходна. Радојица и Вуксан поново су постали пријатељи.

"С њим сам се први пут срео после Голог отока у Зрењанину, када сам истеран из Банатског Карловца, када сам протеран из Огледне школе. Ту сам се срео с њим код неких жениних рођака и онда смо тада нешто разговарали – врло затегнуто. Да би сутрадан он мене примио, тражио је да ме прими у својој канцеларији, био је управник једне значајне установе. Дочекао ме је врло љубазно, чак у загрљају, казао је да целу ноћ није спавао због гриже савести. Јер зна да сам ја био и добар омладинац и добар човек", наводи Вуксан.

"Рекао је да ми је нашао посао код њега, ја сам му одговорио да посао није важан, да могу и да копам, али да од њега тражим да ме ослободи пратње Удбе. Он је рекао – од данас си слободан. И стварно када сам после доста година касније имао увид у свој досије, видео сам да ме од тог дана покрајинска Удба није више пратила", додаје Вуксан.

Због чега је плакала Вуксанова мајка на дан Титове сахране? После Вуксанове приче још теже је разумети. Вероватно не би било јасније ни да имамо прилику да чујемо и приче два Вуксанова брата. У тим сузама крије се много тога, а намеће се и једно питање – да ли је могуће да је пропаганда била толико ефикасна и убедљива да је једна мајка, којој су три сина, као Титови неистомишљеници, били логораши од 1949. па скоро до краја 1956. године на суровом Голом отоку, плакала за човеком који је то наредио?

На клупи поред Бегеја, где сваког дана Вуксан шета са својом женом, присећа се тог дана кад је била Титова сахрана.

"Мајко, зашто плачеш за тим злотвором? Знаш ли ти да су ти три сина најстрашније страдала због њега?", упитао је Вуксан мајку, која му је одгворила: "Знам, сине, све знам, али свака смрт је жалосна, шта ће сада оволики народ."

"Два сина су ти умрла због њега, мајко", додао је Вуксан.

"Знам, сине, можда баш због те жалости што ми је направио, можда баш зато плачем", рекла му је мајка.