Некада директор, а сада живи у брвнари и игра необичан голф

Београђанин Зоран Глишовић заситио се пре две године живота на позицији директора. Већ шест месеци је на Златибору, а време најчешће проводи играјући голф. Жели да покаже да тај спорт није само за богаташе.

"Од инфраструктуре имам само заставице и квад за брзо постављање терена, опрему која се користи, штапове и лоптице и то је практично све што је потребно и ово лепо време", каже Зоран Глишовић.

Тамо где није покошена трава може се играти стреличарски голф.

"Имитирање лета лоптице је у ствари одапињање стреле и она лети том балистичком путањом, слично као лоптица", каже Глишовић.

Половину године проводи у брвнари на Руднику, са партнерком која се такође одлучила да свој град Пожаревац замени Златибором и Рудником.

"Треба путовати, треба видети, уживати и кад је права срећа, здравље и љубав, заљубиће се у село", каже Вера Перић.

Недалеко до крова Шумадије доселио се и Земунац Милан Деспотовић, који каже да је та планина океан кисеоника, где се од туберколозе излечио и песник Војсилав Илић.

Године 1922. Рудник, прва планина у Србији, проглашен за ваздушну бању. Београђани су у оно време долазили са фијакерима и чезама на Рудник", каже Милан Деспотовић, професор у пензији.

Зоран Глишовић прави и чајеве од седамнаест лековитих трава, посебно ретког расковника, који су преци држали у дому.

"Корен који је имао, они су сматрали да одређена магична својства потпомажу да се неке ситуације које наиђу, а које не могу да се разреше саме од себе, овај лако разрешују", каже Зоран Глишовић.

Можда се зато и он тако лако одлучио за живот на планинама, где туристима открива и чари фризби голфа, али и осмишљава потрагу за благом уз помоћ метал детектора. Активност, каже, продужава живот, и чини га потпунијим и богатијим.