У Србији око 250.000 тона хране заврши на депонији, како то спречити

Слободан Крстовић, шеф Јединице за заштиту животне средине Наледа, наводи да се велика количина употребљиве хране баца, а да с друге стране постоји воља компанија да се ова храна донира.

"Такве донације би пратиле одређене фискалне олакшице и на тај начин бисмо могли да спасемо преко 247.000 тона и даље јестиве хране која се баци. То су подаци банке хране, а према одређеним истраживањима, око милион људи нема три оброка дневно", објашњава Крстовић.

Из тог разлога је, каже Крстовић, јако битно законски регулисати питање донирање ове хране.

"Имамо рокове употребити до и најбоље употебити до. И сада постоји тај простор између када је нека храна и даље јестива и може да се донира свратиштима или неким другим организацијама. Јако је битно да се овај део законски уреди, пре свега из разлога што постоје компаније, које желе да донирају ову храну. Трговински ланци су такође спремни, али неко мора да пропише јасна правна и безбедносна правила на који начин та храна и у којим роковима може да се донира", објашњава Крстовић.

Изражава наду да ће у наредном периоду питање донирања хране бити препознато као једно од приоритетних питања.

Оцењује да највећи број установа у којима се отпад од хране не збрињава правилно, поступа тако због недостатка знања о отпаду од хране, затим недостатка подстицајне политике државе којом би се наградило правилно управљање отпадом, кроз умањење пореза или накнада за одношење отпада.

Годишње се баци скоро 250.000 тона хране 

Мирјана Кнежевић из ГИЗ-а истакла је да ће се успешност пројекта мерити са два циљана податка. Један је да се сакупи 1.000 тона отпада од хране, а други да се ниво знања великих произвођача отпада хране повећа за 50 одсто.

А колико отпада има, показује податак да се у Србији годишње баца готово 250.000 тона хране или 35 килограма по становнику.

Само у угоститељском сектору се наручује око 120.000 тона намирница од којих једна трећина заврши на депонији.

Истраживање о познавању процедура за одговорно управљање отпадом од хране показало је да угоститељски објекти на дневном нивоу просечно произведу око осам килограма отпада од хране, а здравствене установе у којима се припрема и служи храна до 28 килограма отпада.

Потребна посебна законска регулатива 

Начелница Одељења за управљање отпадом у Министарству заштите животне средине, Радмила Шеровић, подсетила је да Република Србија не поседује законску регулативу која се посебно бави управљањем отпадом од хране, тачније, биоразградивим отпадом.

"Ни земље у Европској унији, ретко која земља, садрже посебна документа или подзаконска акта која се односе на ову област. Оно што углавном у свим земљама постоји јесу разни водичи и смернице, водичи Европске уније и Европске комисије који прописују најбољу методологију за поступање са овом врстом отпада", рекла је Шеровићева.

"Законска регулатива у Србији је прописана на тај начин да се ова врста отпада класификује као неопасан отпад и да се с њом поступа у складу са прописима и законом о управљању отпадом који прописује начин и поступак свим врстама неопасног отпада", објаснила је Шеровићева.

Додаје да је ипак потребна посебна законска регулатива и да би посебан правилник помогао при унапређивању постојећег система који "ипак није напредовао у мери у којој је очекивано за последњих 10 година".

Додаје и да би измена и допуна закона о управљању отпадом, која је планирана за наредни период, односно писање потпуно новог закона о управљању отпадом могла да омогући правни основ за израду правилника који би садржао основне одредбе за начин поступања са овом врстом отпада како би се он на крају збринуо на еколошки прихватљив и безбедан начин.