Халијард – како је амерички официр Србију подсетио на српску храброст

Подсетимо, око 500 савезничких пилота који су пали у овој области Србије успешно су, без жртава, пребачену и италијснаку луку Бари. Операцијом је руководила Југословенска војска у отаџбини уз огромну помоћ мештана овог краја.

За то што мисија Халијард добија на важности, пре свега је заслужан Џон Капело, потпуковник ваздухопловства у пензији. О томе је говорио за РТС.

Вратимо се мало кроз време, сећам се нашег разговора од пре пар година. Тада сте ми рекли да о овој причи ни сами нисте довољно знали до 2007. када сте дошли у Србију.

Да, дошао сам 2007. као војни аташе при америчкој амбасади. Као амерички пилот, много сам знао о мисијама, онима из Италије, када су савезнички бомбардери ишли да бомбардују нафтна поља у месту Плоешти у Румунији. То сам разумео и то је био део мог наслеђа , као америчког пилота. Али нисам знао колико је авиона оштећено и уништено, и да су посаде завршиле у том крају Србије. Кад сам сазнао за тај део приче, био сам одлучан да сазнам још више. Онда сам први пут отпутовао у Прањане, 2007.

И шта се десило када сте тамо стигли?

Па, дуга је то прича... Али, важно је да сам мислио - идемо тамо, да видимо поље где су авиони слетали како би спасили пилоте. Срешћемо једног, можда двојицу мештана, попићемо ракију, јер то се ради кад одеш на село. Али када сам стигао, тамо је чекало 40 или 50 мештана, на пољани, са америчком и српском заставом. Тада сам схватио колико је прича важна. И колико је битно да ја помогнем да се исприча и да се људи са њом упознају. Од тог момента сам био посвећен да то урадим.

И како бисте описали ових 13 година, шта се догађало до овог тренутка, када о мисији више знамо?

Напорно смо радили од почетка. Док сам био дипломата при амбасади, успели смо нешто да урадимо. Тадашњи амбасадор Камерон Мантер, био је врло активан као и ја, да причу пренесе. Добили смо неке фондове и ја сам обилазио Србију у униформи како бих причао о важности ове мисије у школама, културним центрима. Током година смо покушавали да подигнемо обележја, урадимо понешто. Имали смо среће 2009. када смо добили могућност да се уз подршку Стејт дипартмента, вратимо у САД и интервјуишемо неке од спасених пилота. То је било изузетно важно. Емоције које су имали....

Шта су вам тада рекли? Вероватно сте били прва особа која их за то пита после много времена.

Неки од њих су од почетка били посвећени , кад су се вратили хтели су да испричају причу. Као што знате, било је то геополитичко питање, прича која је годинама потискивана, неиспричана, непопуларна. Али у свакој наредној деценији, ови пилоти су покушавали да причу испричају, да је прогурају до Конгреса, до председника. Успевали су да направе неки напредак, али би на крају били скрајнути. Имали смо среће да упознамо официре војне обавештајне службе ОСС, Џорџа Војновића и Артура Џибилијана који су помогли да се мисија испланира и изврши. Као и неке од пилота који су оборени. Сваки од њих је имао сопствену, емотивну причу о томе како је било, како су се према њима понашали, о жртви коју су мештани поднели и пријатељству.

Можете ли да нам испричате нека од сећања која су вам била најзанимљивија?

Нека се заиста издвајају. На пример Чарли Дејвис... Али прво да вам испричам за Чарлса Вилсона. Искочио је из авиона, и можете да замислите какво је то искуство, искачете из авиона којим управљате и следећег тренутка лебдите у ваздуху, не знате где ћете се приземљити. Како се приближавао земљи, видео је људе који трче ка њему. Није знао јесу ли у питању пријатељи. Пао је на земљу, био је изубијан, и онда је видео крупне мушкарце , неки су имали дуге браде, како му прилазе. Није знао шта да очекује. Када су га видели, повикали су :Американци! Дали су му нешто што је мислио да је вода. Помислио је, супер, попићу мало воде, и узео велики гутљај. Била је то ракија. Ту причу је стално препричавао.

Ћерка Џорџа Вујновића је протеклих година такође била у Прањанима, рекла је да пилоти нису знали шта да очекују јер је у том тренутку Черчил већ окренуо леђа равногорцима и окренуо се партизанима.

Био је то комплексан период. Ако читате дневнике Ника Лалића или приче Џорџа Мусулина, а обојица су била официри службе ОСС, који су радили са генералом Михалиловићем, они причају другачију причу. Многи пилоти, а то се види у извештајима, нису били сигурни шта да очекују јер када су брифовани пре полетања, некима су рекли да су снаге Југословенске војске у отаџбини можда неће бити на њиховој страни. А десило се управо супротно. Било је то сложено време. Док су Михајловићеве снаге подржавале америчке војнике, тако што су их налазили и штитили, имали смо ту транзицију код савезника, који тада снабдевају партизане. Јер Черчил је прорачунао да су они више чинили за ратне напоре.

Рекли сте, пилоти који су се вратили покушавали су да причу подигну на виши ниво у Америци. У ствари, нису успели?

Видео сам тоне докумената. Пилоти који су се вратили у САД су основали организацију како би рехабилитовали име генерала Михаиловића и испричали причу. Сваке године, сваке деценије, покушавали су да пишу својим конгресменима, да подигну свест , и сваки пут су помало напредовали. Видео сам писмо Роналда Регана којим се то узима у обзир, али је опет иницијатива спласнула. Из геополитичких разлога. САД су биле у хладном рату, запад портив истока, против СССР-а. Југославија је имала интересантну и важну улогу као несврстана земља. У геополитичком смислу обе стране , Америка посебно, нису желеле да изазивају Тита покретањем ових питања. Штета, јер није то само историјски догађај, и то сам схватио у разговору са пилотима. Важна је чињеница да су Срби толико учинили и да су се толико жртвовали. Ви као Српкиња знате, Немци су били брутални, за једног рањеног Немца, педесеторо Срба би било побијено. Или за убијеног, стотину.

Генерал Михаиловић је постхумно одликован у Америци...

Да, 1946. Председник Труман је одмах одао поштовање ономе што су учинили генерал Михајловић и његови војници у подршци Американцима током спасавања више од 500 пилота.

Чули сте за планирани филм и ТВ серију?

Јесам

Јесте ли упознали редитеља, Радоша Бајића?

Јесам. Њега и његовог сина. Лепо смо се испричали о томе како би желели да ураде тај пројекат, и помоћи ћемо колико можемо.

Он је недавно рекао у интервјуу, да не жели да то буде црно-бела слика, ни лева ни десна и да ће се, ко год то очекује, грдно разочарати.

То је истина. Нема ту јасних нијанси, била је то тешка ситуција током рата. Ако му то успе, то ће бити сјајно.

На челу сте Фондације мисије Халијард од 2014. Коначно, крај Прањана почињу радови за меморијални центар и прави аеродром? То ће бити функционано?

Јесте, буквално су јуче почели да копају. И биће то функционалан спортски аеродорм на тачној локацији где је операција изведена пре 76 година. На том месту су сада споменици, тако је од када смо дошао овде. Али имали смо среће да добијемо подршку канцеларије председника и Владе да развијемо меморијални комплекс, уз саму писту. Јединствено.

Мисију обично зову најуспешнијом спасилачком мислијом у Другом светском рату. Неки кажу чак у историји ратовања, да ли је то претеривање?

Не превише. Можда би историчари могли да укажу и на нешто друго. Ја нисам нашао такву успешну спасилачку мисију изведену иза непријатељских редова.

Без жртава међу пилотима...

Да, нико није ни знао да се уопште дешава. Без жртава.

Знате пуно људи у Прањанима данас, то су ваши пријатељи. Шта кажу?

Јуче сам био тамо да видим почетак радова. Не претерујем кад кажем да су веома срећни због тога где смо данас. Нису ово очекивали, а нисам ни ја.

Ако можемо да изаберемо једну добру везу између две земље, Србије и Америке, чији односи нису увек били савршени, да ли је то та веза?

Ја у то верујем. Овакви су били прави односи Америке и Србије. Често односе гледамо кроз призму деведесетих, са обе стране. Рекао бих да је то претеривање. Кад погледате ову сарадњу, то показује какви су нам односи или какви треба да буду.

Уз ово, мислите и на друга места у Србји, друга обележја, везе...

Има још много прича које одсликавају ту блиску везу. Први светски рат је пример. Сви Срби знају да се током рата хиљаде Американаца српског порекла вратило да се бори за Србију. После рата, краљ је онима који су желели да остану дао земљу. Има много села у Војводини која су основали добровољци. Ове године је стогодишњица оснивања села Банатско Вишњићево и прославићемо је са њима на јесен.