Генерал и писац Младен Вуруна: Човек је слободан колико је за то спреман

И књижевност и војнички позив тешки су и лепи на свој начин, почиње разговор у Београдској хроници генерал-мајор Младен Вуруна.

"Обе професије кад им се посветите, узимају вас целог. Ја сам војник читав живот и то је професија која обезбеђује егзистенцију за моју породицу, тако се и односим према томе. Уједно сам и професор Универзитета одбране, то ме чини веома поносним, рад са младим људима је нешто што бих сваком препоручио јер са њима стално радите на себи. А писац... Ту сам захтеван према себи. Не бих рекао да ту има нешто што је теже или лакше, то су позиви које ја обављам и које волим да радим", наводи Вуруна.

Мера слободе 

Говори и о врло важном аспекту обе професије – слободи.

"Слобода не зависи само од друштвених услова, већ је и унутрашње питање колико је човек спреман да буде слободан. То је било предмет оштрих дебата у времену кад сам ја стасавао и био млад. Ако сте хтели јавно да искажете своју мисао, морали сте да је сместите у корпус идеја одобрених од стране политичког естаблишмента. Једна књижевност је следиле неке друштвено-политичке доктрине, била хваљена и обожавана и она друга која је била субверзивна и касније канонизована на неки начин. Мислим да данашња улога књиженовсти није таква", напомиње Вуруна.

Разлог због ког је почео да пише је, каже, унутрашња потреба да са собом и људима око себе комуницира на такав начин.

Књижевност данас, указује, није простор друштвеног дијалога, већ су ту улогу преузели неки други медији. Вуруна књижевност посматра на други начин.

"Она има своју елементарну улогу одвајкада, а то је да имате свој унутрашњи дијалог. Ви кад читате књигу, ви разговарате са собом о темама које је та књига покренула. Мало мењате свој систем вредности, коригујете ставове, развијате осећања, то је дубоко укорењено у етици и естетици као старим филозофским дисциплинама. С друге стране, књижевност треба да буде занимљива и забавна, не може да буде досадна. Ако буду фасцинантне етичке препоруке и бриљантна естетика, али ако је то досадно, то неће доћи до људи. Између та два задатка ја тражим меру своје слободе као писца", наомиње Вуруна.

Сматра да од писања књига у Србији не може да се живи.

"Нисам у тој прилици, имам слободу и привилегију да живим од нечег другог. Био ми је важно да нађем врхунског издавача, који објављује врхунску књижевност, књижевност као уметност речи и ту нађем потврду тих мојих рукописа, да ли је то заиста вредно да уђем у то високо друштво. Може да се израчуна, за једну просечну плату у Србији можда морате да продате и десет хиљада књига", наводи генерал-мајор Вуруна.

Каже да нема контакта са својим читаоцима што, сматра, можда и није тако добро.

"С обзиром на то како пишем, надам се да би то могли да буду млађи људи", каже Вуруна додајући да своју књижевност не прилагођава читаоцима.

На питање где налази време за писање и рад у Војсци одговара: "Људи раде у слободно време разне ствари, ја читам и пишем. Нађе се време, то није велики проблем."

О младима, прошлости и садашњости 

Упитан ко данас уписује Војну академију и који су мотиви тих младих људи, генерал-мајор Вуруна каже да је то доста тешко питање.

"Док сам обављао претходне дужности ректора често су ме питали то, увек ми је било тешко да одговарам. Има јако пуно разлога, сваки човек је космос за себе и свако има своје мотиве и разлоге због којих уписује војну школу. Оно што бих издвојио је добро образовање, то млади људи данас препознају и ка томе стреме. Војна академија и војнообразовни систем нуде квалитетно и добро образовање. Није без значаја ни сигурност, и током школовања и након школе, сигуран посао и могућност да напредују", указује Вуруна.

Сматра да данашње генерације нису размаженије него претходне и објашњава која је разлика међу њима.

"Данас има мање извесности, а више могућности. У моје време било је више извесности, а мање могућности, ми смо се томе прилагодили. Чини ми се да су млади прагматичнији од нас, вештији у друштеном амбијенту, боље се сналазе, умеју боље да воде рачуна о себи, мислим да је то нека битна разлика", наглашава генерал-мајор Вуруна.

Серија и филм Војна акадмија били су врло популарни, а Вуруна каже да није баш све тако у стварном животу.

"Филм је уметнички приказ нечега, као и књига, то су измишљене приче. Није баш тако. То су неке ситуације које се дешавају, то су живи људи, с њима имате различите страсти, страхове, наде, туге, радости, то је приказано. Нису истините, али су могуће, наравно", истиче Вуруна.