Штап у руке, торбак на леђа и пут под ноге – живот и слобода банатских сточара

Они одмор немају, да раде морају и кад упече сунце и кад лије киша. Ни коронавирус не мења њихов начин живота и рада – они су банатски сточари.

Штап у руке, торбак на леђа и пут под ноге, свеједно плус 30 и минус 20, непрегледни Банатски пашњаци, некада је на овим пашњацима пасло и неколико хиљада грла оваца и крава, данас су ови пастири права реткост.

"Од чобана оних што их ја памтим. Са 11 година сам узео штап и само сам остао ја, значи нема. Сви су помрли, а млади неће. Посла нема, не знам, да ли их је стид да буде пастир, не знам појма немам. Само ово не води ничем. Је ли тезак пастирски зивот. Није лак живот, киша,комарац, ветар, мува, све је то моје. Значи ја сам осам месеци на пашњаку од 1. априла до 29. новембра", прича Стева Радишић из Елемира.

Живојин Станков из Елемира је данас са својим стадом крава. Каже да врућина није проблем и да се од пастирског живота може живети. Тај живот, каже, није тежак за оног ко воли.

"Слобода. Од 5 у јутро па нон стоп, 24 сата, ноћу и дању, мораш да обилазиш, ту си", казао је Станков.

Све се мења, једино пастирски зивот остаје без неких већих промена. Оно са почетка приче штап у руке, торбак на леђа и њихови верни чувари пулини. Кажу пастири да не би продали једног пулина за десет оваца.