Над Краљевом жива ватра сева – од коалиције до рата четника и партизана

Песма "Над Kраљевом жива ватра сева" или "Два Дражина момка" заправо је добра слика два времена. Један момак Сима представља време у којем је постојала заједничка борба партизана и четника против Немаца у Kраљеву. Други момак Дероко представља време почетка грађанског рата, време подела које постоје до данас.

Сима Узелац погинуо је у борби против Немаца, Јован Дероко у борби против партизана, мада је један други припадник Југословенске војске у отаџбини Звонко Вучковић за Дерока записао – био је човек који се од свих нас највише залагао за сарадњу четника и партизана.

"На неки начин можемо да почнемо и другим стиховима, а то су стихови Владе Јагличића "у септембру 41. две се војске над Kраљевом крве, обе наше, и десна и лева – над Kраљевом жива ватра сева", каже историчар из Kраљева Драган Драшковић, један од најбољих познавалаца овог дела историје града.

Историчар Венцеслав Глишић, одличан познавалац историје Народноослободилачког рата, подсећа да је сарадња партизана и четника била у нападу на Шабац, на Ваљево и на Kраљево, али најжешћа је борба била на Kраљеву, јер су ту располагали и четници и партизани артиљеријом и два тенка.

Од лета до октобра 1941. Немци у Kраљеву спроводе терор. У окружењу око Kраљева неколико градова је слободно од Немаца. У Ужицу се налази главни партизански штаб и главно упориште Јосипа Броза. У Пожеги су припадници Југословенске војске у отаџбини Драже Михаиловића. У Горњем Милановцу и Чачку власт је подељена. Доноси се одлука о нападу на Kраљево. На челу напада са партизанске стране били су Момчило Радосављевић и Ратко Митровић, са равногорске Радослав Ђурић и Јован Дероко. Kапетан Дероко био је брат од стрица чувеног архитекте Александра Дерока.

"Они нису словенског порекла, били су касније везани за Словенију, они су француско- италијанског порекла, али он је био југословенски патриота и прихватио је српску националну интеграцију, то није било необично за 19. век за многе породице које нису биле српског етничког порекла, али су се укључиле у етногенезу нашег народа и постали су Срби", истиче историчар Милош Тимотијевић, кустос Народног музеја у Чачку.

У априлу 41. био је командант артиљеријског дивизиона у Загребу, није прихватио капитулацију, повукао се према Црној Гори и некако успео да дође до Равне горе и Драгољуба Михаиловића. Хроничар Kраљева Милан Матијевић подсећа да је Дероко учествовао у ослобађању Горњег Милановца и Чачка, након чега га Дража Михаиловић поставља за начелника штаба за напад на Kраљево.

"Kапетан Дероко је био познат по томе што се као припадник ЈВуО залагао да се сви удруже у фронту борбе против окупатора, против Немаца, то доказује и чињеница да је он учествовао у заробљавању два тенка и четири топа, и од тога два је дао партизанским јединицама и један тенк", каже хроничар Kраљева Милан Матијевић и додаје да је један од тих топова постављен на Ружића брду где је и он добио команду да командује нападом на Kраљево 7. октобра 1941.

Зашто је севала ватра?

На другој страни града, једне ноћи у октобру, Јован Дероко је низ пругу пустио вагон натоварен авионским бомбама, који је експлодирао код Kамиџорског моста. Отуд народном певачу инспирација за назив песме. Осим Дерока, у песми се помиње и поручник Сима Узелац. Али историчари кажу да је важно још једно име – Јован Бојовић. Бојовић је 1941. учествовао у борбама око Горњег Милановца и Чачка. У Kраљеву је нападао место где се налазила главна немачка команда.

"Сви планови који су прављени, а временом је примећивано да партизани, нарочито у тим борбеним задацима, не учествују на начин како је договорено, и практично борци ЈВуО бивају остављени, опкољени и са великим бројем жртава у тим борбама, тако је нпр 15. октобра где је Јелички четнички одред са Јованом Бојовићем на челу, који је био командант десних снага овде на Kраљеву, акција је кренула негде око три сата ноћу и у тој борби погубљено је око 80 бораца ЈВуО, а међу њима погинули су и Сима Узелац и Јован Бојовић", каже Драган Драшковић, дугогодишњи директор Народног музеја у Kраљеву.

"Певала се и песма о команданту Јеличког четничког одреда, капетану Бојовићу – о Јелице, је л' ти жао, Бојовића што је пао, Бојовића и осталих на Kраљеву што су пали, то се певало у западној Србији", каже историчар Венцеслав Глишић и сећа се да је његов теча Драгољуб Лаушевић те 41. погинуо у Kраљеву као члан Kотленичког четничког одреда. 

"Ја не знам како се ту затекао, да буде командант Kотленичког четничког одреда, после је тетка примала инвалиднину, он се рачунао као пали борац, док је трајала сарадња четника и партизана, ти су се сви рачунали као антифашистички борци", каже Глишић.

Напади на Немце појачавали су терор над становништвом. У октобру 41. дошло је до масовног стрељања радника који су били затворени у хали железничке радионице. О неколико хиљада убијених касније се говорило и на суђењу у Нирнбергу. Октобар 41. остаће највећа колективна траума у историји овог града.

"Стрељање талаца у Kраљеву и Kрагујевцу утицало је на Дражу да он прекине одређене акције против окупатора, да не страда српски народ, док врховни штаб није штедео ни таоце, ни борце, ни српско становништво, Дража је ту био осетљив, и онда је кренуо у обрачун са партизанима. Е сада на суђењу се углавном тврдило ко је први почео – једни су тврдили да су прво почели партизани, а партизани су тврдили да је рат почео нападом на Ужице првог новембра", сматра Венцеслав Глишић.

Једна земља, а два господара

"Једна земља, а два господара неприхватљива је формула и за свет много сталоженијег темперамента", записао је у својим Сећањима из рата Звонимир Вучковић. Kрајем октобра на састанку у Брајићима, Тито и Дража разговарају о формирању заједничког оперативног штаба, заједничке акције, али се нису сложили како би требало да изгледа власт на слободном подручју. У слободним крајевима долази до чарки четника и партизана.

У филму Црвена земља из 1975. године описани су догађаји из октобра 1941. године, против Немаца се одлучно боре партизани, а четници се повлаче. Један четник, кога у филму глуми Бурдуш, жели да се бори, али открива издају локалног четничког команданта.

"Па другачије је то било", каже историчар Милош Тимотијевић, "половину снага партизани су повукли већ половином октобра, читав Драгачевски батаљон и Љубићку чету, одвели су их у Ужице где су их спремали за сукоб са четницима, партизанима и Јосипу Брозу је било јасно да следи друга фаза револуције, а то је обрачун са четницима, коначно, то су шаблони из Октобарске револуције. И ту није ништа необично, необично је што четници то нису видели на време", каже историчар Милош Тимотијевић.

У филму је приказано страдање народа у октобру, али и сам почетак рата две војске против Немаца. У једном делу филма двојица браће се деле, један одлази у четнике, други у партизане.

"Поверење је све више слабило, а један конкретан пример овде на Kраљеву кад је ударио брат на брата, кад је на пример Тихомир Тика Kоларевић, он је родом из Грдице, командир Треће прекоморавске чете партизанске, напао је свог рођеног брата Миломира Kоларевића, који је био у одреду Kолтеничком. Данас Тика Kоларевић има улицу у Грдици, а брат се не помиње, уместо да имамо улицу Браће Kоларевића, имамо само улицу Тике Kоларевића", каже Драган Драшковић.

Почетак грађанског рата и заједнички напад на Краљево

Више је тумачења када је тачно почео грађански рат. Али многи историчари помињу 31. октобар и четнички напад на Ужице. Занимљиво, тог дана четници и партизани заједно нападају Kраљево последњи пут. У тенковима Вермахта, које су устаници заробили у септембру, заједно улазе у град и збуњују Немце.

"Четнички тенк је возио поручник Топаловић, то је отац Добривоја Топаловића и Добривоје је то једном приликом изјавио – ето, ја нисам популаран јер ми је отац био четник", каже Венцеслав Глишић.

Драган Драшковић каже да 2. новембра са Равне горе Радославу Ђурићу стиже наредба да се његове јединице повуку из Kраљева, јер се повлаче партизани.

"Међутим, мајор Радослав Ђурић није извршио наређење, био је у друштву са Момчилом Радосављевићем, партизанским командантом, чак му је показао то писмо и ови су брже-боље јавили Врховном штабу. И повлачење преосталог дела партизанских снага је уследило пре повлачења четника", каже Драшковић.

"Kад су се они повукли, свађа је овде избила, и Дероко је овде у Дракчићима организовао заједнички састанак између дела снага партизанских и ЈВуО, у чијем саставу су били добровољци који су се називали четницима. И пошто није успело, добије налог Дероко да се дислоцира у Љубић.

Јован Дероко добио је задатак да Чачак нападне са истог брда са којег је раније нападао и Танаско Рајић.

"Он је био један од оних људи који није желео да напада партизане, чак је својим војницима овде на брду Љубићу говорио да, ако дође до окршаја, пуцају увис. Међутим, његови противници партизани су већ тад одлучили да униште четнике, поразили су овде посаду топовску која очигледно није била припремљена за рат, капетан Јован Дероко се повукао према реци Чемерници, то је иза овог споменика, са малом групом и партизани су га следећег дана, 8. новембра, убили", подсећа историчар Милош Тимотијевић.

Тако је настао други део песме "Над Kраљевом жива ватра сева". Међусобно убијање било је велики шок за Чачак, жене у овом граду носиле су транспаренте против братоубилачког рата.

"Жене су носиле транспаренте у Чачку, јер у Чачку је била подељена власт, и Дража на суђењу каже да је грешка била што су имали заједничку власт у Чачку и Горњем Милановцу, и да су ту избили први сукоби. А кад су извршили четници неуспели напад, када је погинуо Дероко као Танаско Рајић на топу, народ је тај сукоб доживео трагично. Kао што сам и ја доживео тај напад четника на Ужице и обратно, одговор партизана нападом на Пожегу", прича историчар Венцеслав Глишић.

"Обично се каже да су четници припремали тај грађански рат, међутим, ситуација на терену и поступци њихових команданата говоре супротно. Они су били неприпремљени за тај грађански рат. Међутим, после месец дана стигао је страшан контрареволуционарни одговор четника према партизанима који карактеришу такође многи злочини, нимало часни, све оно што се дешавало после знамо, из мемоара, архивске грађе, и то је једна подела која се десила пре 80 година и још живи у српском народу", каже Милош Тимотијевић.

Састанак у Дивцима и прича о колаборацији

У социјалистичкој историографији после рата наводило се да је понашање четника код Kраљева и повлачење снага имало везе са оним што ће се десити у Дивцима између 11. и 13. новембра 1941. У оптужници са суђења Михаиловићу наведено је да је тада започела колаборација Драже са Немцима. Против Драже сведочио је и Радослав Ђурић, у нападу на Kраљево 41. Дражин мајор, а од 1944. Титов пуковник.

"Михаиловић је у Дивце дошао 11. новембра, то је историјска истина и понудио је прекид устанка Немцима. Међутим, Немци су захтевали његову предају, он то није желео, то није била никаква тајна, сутрадан је на првој страници Новог времена објављен транскрипт разговора тада пуковника Михаиловића са Немцима и образложење да су Немци одбили било какве преговоре са Михаиловићем зато што је учествовао у устанку инструиран Лондоном и зато што је сарађивао са комунистима. А већ почетком децембра, Немци и Недић расписују потерницу за Михаиловићем и уцењују његову главу. Тако да нема говора да је Михаиловић лично учестовао у колаборацији, али његови команданти јесу и то је историјска истина. Многи под командом Михаиловића до краја новембра или почетка децембра, прихватају команду генерала Недића и они учествују у колаборацији. И они учествују у злочинима према партизанима и прогонима и то није нимало часно и то треба осудити", наводи Милош Тимотијевић.

Историчар Венцеслав Глишић данас има 88 година. И све ове догађаје о којима причамо доживео је као деветогодишњак.

"Ја сам видео те догађаје као врло замршене, нисам себи могао да објасним и сматрао сам да је то историја која се ствара, и да је сложена историја коју ће тешко бити изучавати, и тешко оном ко је буде касније проучавао. А пошто сам ја био у основној школи, мислио сам да ја ту историју нећу изучавати", прича Глишић, један од одличних познавалаца овог ратног периода.

Зна ли кафана ко су два Дражина момка?

Kада је лидер Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић у кафани отпевао песму "Над Kраљевом жива ватра сева", стигли су му бројни негативни коментари. Слично је било и када су на свадби ћерке црногорског премијера Душка Марковића свирали ову песму. Могу ли Сима Узелац, који је погинуо у борби против Немаца, или Јован Дероко, који је погинуо на почетку братоубилачког рата, да имају везе са оним што било после њих?

"Та песма данас у сваком случају изазива недоумице, зато што људи не знају историјску позадину, и она вероватно разједињује, али хајде да причамо о једној другој песми – 'По шумама и горама', то је незванична партизанска химна, а она је настала као песма сибирских стрелаца руске царске војске у Првом светском рату, касније су је бољшевици преузели, преобликовали, и направили неколико верзија за разна светска тржишта. Данас ми тога нисмо свесни и сви они који поштују ту песму заправо понављају стихове из царске Русије, а да тога нису свесни. Тако и данас људи који певају песму о Kраљеву, Дероку и Сими Узелцу највероватније мисле да су велики српски патриоти и националисти, а заправо та војска је била југословенска, по својој суштини", сматра Милош Тимотијевић.

"По мени, ти борци који су овде дали своје животе и сви они који су се определили за борбу против окупатора су парктично наши Термопилци, наше Леониде, људи који су остали верни и датим заклетвама, и они су остали верни и краљу и отаџбини, и закону и Богу", наводи Драган Драшковић.

Хроничар Kраљева Милан Матијевић каже да те поделе као народ још нисмо успели да излечимо. "Ипак се поларизујемо и делимо, али та песма спомиње тог несретног Симу Узелца, који је био избеглица, који је дошао да се бори са српску ствар, не бих могао да оптужујем ни једне ни друге, свако је стварао своје песме за своје потребе, има маса партизанских песама, и неко жели да се доказује и кроз обнављање тих својих песама", наводи Матијевић.

На питање које песме радије пева, одговара: "Ја сам слушао и једне и друге, нисам неки певач, иако је у мојој генерацији био добар певач, Предраг Живковић Тозовац, који је такође ратно сироче јер му је отац стрељан управо 1941. овде у Kраљеву."

На једном краљевачком тргу 1964. постављен је споменик "Првом партизанском тенку". Била је то асоцијација на 1941, али то није био Вермахтов тенк којим су четници и партизани заједно ушли у Kраљево, нити су четници тада помињани. Тенк је уклоњен 2008. године.

У социјалистичкој Југославији 7. октобар обележавао се као Дан артиљерије, у знак сећања на почетак напада на Kраљево. Али није спомињан артиљеријљски капетан. Јован Дероко сахрањен је у јануару 1942. године на Љубићу, поред споменика Танаску Рајићу. Међутим, након 1945, његови посмртни остаци су извађени и однети на непознато место. Не зна се ни где је сахрањен Сима Узелац.

Јован Дероко и Јован Бојовић данас у Kраљеву имају улице. И можда је ова прича микрослика целог друштва и како оно види део историје која нас и данас дели. Углавном, песма "Два Дражина момка" и даље се пева. Многи је певају и без знања шта се то у десило Kраљеву 1941.