Лидија и Николај живе у старом аутомобилу на Аутокоманди уз 10.000 динара месечно

Лидија Деак и њен син спавају у аутомобилу, а живе на бензинској пумпи. "Буквално страшно. Живот је као да се налазиш у конзерви", каже Николај Радев.

Уместо куће – аутомобил. Седиште уместо кревета. Живе на точковима већ седам месеци.

Лидија Деак прича да овакав живот изгледа страшно.

"Спавамо у аутомобилу, спустимо седиште, једемо, седимо ту", рекла је Лидија Деак.

Николај Радев је истакао како се туширају у једном спортском центру.

"Тамо нам је дозвољено, једном недељно, и то је од скоро, пре је било тешко, само мокрим марамицама. Искрено, живот је страшан. Живимо у ауту, што је немогуће", навео је Николај Радев.

Вратили су се из Бугарске пре осам година 

Лидија и Николај имају двојно држављанство – руско и српско. Имају пасоше обе земље и личну карту Републике Србије. Лидија је рођена у Београду, али је била беба када се њена породица преселила у Бугарску.

Тамо је живела и радила до пре осам година. Онда се развела, како наводи, имала је проблема са бившим супругом и остала је без ичега.

Вратила се са сином у Београд и овде су живели као подстанари, а онда више нису могли да плаћају кирију и остали су на улици. Буквално. Све што имају је аутомобил стар 29 година и ствари колико је успело да стане у гепек.

"У возилу су нам све ствари, цео наш живот је у овом возилу", прича Лидија Деак.

Живе у, чини се, немогућим условима. Пребивалиште им је бензинска пумпа на Аутокоманди. Ту се ујутру умивају, користе тоалет, а сваке недеље им радници пумпе односе ствари својим кућама да оперу, и Лидија и Николај су им на томе неизмерно захвални. Запослени на пумпи им олакшавају свакодневицу, колико могу.

Лидија је била оперска певачица, Николај балетски играч 

Лидија Деак наводи да се облачи у аутомобилу, а увек је и дотерана и нашминкана.

"Ја сам била оперска певачица 38 година и то је моја навика, то је мој живот", каже Лидија Деак.

Лидија је у националној опери и балету у Софији радила као оперска певачица, а Николај је био балетан. Да су обоје били њихови радници, потврдили су нам из те институције. Од РТС-а су чули где је њихове некадашње раднике живот одвео.

"Како се осећам? Понижено, због свега тога. После 22 године стажа као балетан на сцени се осећам јако тешко и понижено", казао је Николај Радев.

Лидија и Никоја добијали су социјалну помоћ, а од ове године, како наводе, Николају је помоћ обустављена. Лидија добија 10.000 динара месечно и то им је једино примање.

Из Секретаријата за социјалну заштиту упутили су нас на Центар за социјални рад, а тамо су навели да су упознати са ситуацијом у којој се налазе ова мајка и син.

"Лице је упознато са свим правима и услугама из области социјалне заштите и на који начин може да их оствари, као и о могућностима и начину збрињавања и помоћи, било да се ради о смештају у Прихватилиште за одрасла или стара лица или у смештај у дом за стара лица. Такође, напомињемо да Д. Л. у претходном периоду нису обустављана права за која по закону испуњава услове", саопштено је из Градског центра за социјални рад Београд.

Ипак, на питање зашто је Николају обустављена социјална помоћ, нисмо добили одговор.  

Николај не може да нађе посао 

Лидија Деак има 70 година, њен син близу 50 и на евиденцији је Националне службе за запошљавање у Београду већ, како наводи, четири године.

Одлазио је на разговоре за посао, али због дипломе кореографа, тврди, увек су га одбијали. Није успео да се запосли ни у ауто-перионици, ни у продавници. А радио би, каже, било где.

Дани, кажу, и некако прођу. Ноћи су посебно тешке.

"Ноћи су страшне, када је било минус пет, не осећаш ноге када се пробудиш", навео је Николај Радев.

Лидија Деак прича да су ноћи страшне.

"Не могу да опружим ноге, ноге су ми отекле. Ја не осећам своје ноге. Нисам имала ни ћебе, на пумпи су ми дали једно ћебе да се завијем, иначе сам се завијала овом јакном", навела је Лидија Деак.

Кришка сира, хлеб и воће за вечеру 

Покривају се чиме стигну, исто је и са храном. Једна кришка сира, хлеб и мало воћа за вечеру. Осам сати сна нису спојили већ седам месеци.

Немогуће је то у аутомобилу на прометној Аутокоманди. А опет, бољи избор немају. Ту им је пумпа, тоалет и хумани радници који помажу.

Подносили су захтев, кажу, за социјални стан, али још се не зна ни када ће конкурс бити. За сада, значило би им да Николај нађе било какав посао.

Већи део живота провели су под рефлекторима и уз аплаузе и најбоље знају колико је човек сам када се завеса спусти.