Kада родитељи траже дете и минут је превише

У среду се пред посланицима Скупштине Србије нашао Предлог закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су отета на територији Републике Србије.

Расправа у Скупштини је поново актуелизовала приче мајки које тврде да су им у породилиштима широм Србије деца отимана. И то тако што су им доктори саопштавали да су бебе мртворођене.

Милена Јанковић, из удружења "Нестале бебе Београда" тврди да је пре три деценије родила живо дете, а да су јој лекари после два дана саопштили да је преминуло.

"Ја сам прихватила да је беба умрла и тражила сам да ми је дају да је сахраним. Kад год сам то тражила давали су ми седативе. Мом супругу су причали да сам на самрти, да нећу преживети, а ја само нисам хтела напоље без мртвог детета. Они нису хтели да ми га дају. На крају сам морала да попустим", рекла је Милена.

Заборавите млади сте, имаћете још деце 

Мирјана Новокмет, из "Београдске групе родитеља несталих беба", имала је сличну судбину.

"Иако је трудноћа била уредна и све је било уреду, урадили су ми царски рез по хитном поступку и рекли да је беба мртворођена. И ја и супруг смо тражили да видимо наше дете, али нам нису дозволили. Рекли су да је призор ружан, да смо млади, да ћемо имати још деце и да те слике треба да заборавимо", рекла је Мирјана.

Милена каже да је законска обавеза болнице била да им дозволе да дете сахране.

"Они су мени рекли чувену реченицу коју су рекли свим мајкама које сумњају да су им деца отета - ваша беба је умрла, млади сте имаћете још деце. Болница ће сахранити вашу бебу", сећа се Милена.

"Ми тада нисмо знали да болнице не сахрањују децу", каже она.

Мирјана Новокмет каже да никада није добила потврду о смрти своје бебе.

"Ту потврду нема болница, нема је матична служба, а када сам тражила на гробљу, јер деца после обдукције иду у капелу, па их преузимају сродници што нама нису дозволили, сазнала сам да погребно није никада примило мушко дете под презименом Новокмет", прича Мирјана. 

Приче свих мајки имају сличан сценарио. Здраве турдноће, мртворођене бебе које никада нису видели, нити сахранили и непотпуни папири који буде сумњу да дете никада није ни умрло. Њихове приче су причали домаћи и страни новинари, написана је једна књига, а снимљен је чак и филм по истинитој причи који је награђиван на фестивалима.

Дринка Радоњић је стварна жена и филм је прављен по њеној животној трагедији.

О другој мајци Зорици Јовановић филм би такође могао да се направи. Захваљујући њеној упорности да расветли мистерију нестанка свог детета, у Скупштину Србије дошао је закон који би требало да се позабави проблемом нестале деце. Њена борба трајала је деценијама, а када је схватила да су јој у Србији сва врата надлежних институција затворена, одлучила је да покуша да пронађе истину пред Мађународним судом правде у Стразбуру.

Суд у Стразбуру је 2013. године утврдио да држава Србија није предузела потребне мере да расветли шта се догодило. Доделио је новчану одштету мајци, наложио Србији да расветли овај случај и усвоји закон о несталим бебама. Требало је да прође седам година да се закон о несталим бебама нађе пред посланицима у српском парламенту.

Закон и живот

У Србији има пет удружења родитеља који траже своју децу. И нису сви одушевљени овим законом.

За чланове Београдске групе за нестале бебе овај закон је неприхватљив.

"Не омогућава истрагу са посебним овлашћењима. Нема независно тело које ће да контролише рад механизма. Неће обухватити сву децу која траже своје биолошко порекло. Не омогућава ДНК анализу. Ми смо изгубили поверење у институције и желимо да радимо паралелно са њима", каже Мирјана Новокмет.

С друге стране, Милена Јанковић сматра да је било какав закон бољи него кад га уопште нема.

"Ако се закон не донесе то је безакоње. Ако немамо закон имамо улицу, свађу међу родитељима. Нека је и најгори и не усвоји наше амандмане бољи је него да га нема", каже Милена Јанковић. 

На питање да ли ће овај закон омогућити решавање судбине нестале деце, помоћник министра правде Чедомир Бацковић каже да закон хоће, али да је питање "колико ће то живот омогућити".

"Лакше је доказати нешто што се десило пре пет него пре 25 година. То је живот", каже Бацковић.

Како тврде у удружењима, најстарији случај нестале бебе датира још из 1968, а најновији из 2015. године. Највише пријављених случајева било је, тврде родитељи, седамдесетих, осамдесетих и дведесетих година. Верују да је реч о организованом криминалу и да су се деца масовно продавала у земљи и иностранству.

"Ми смо сигурни да имамо доказе да је у Србији постојала организована мрежа за трговину људима. У тој межи свако је имао свој део задатка и прихода, почев од медицинског особља, преко полиције до матичних служби", тврди Милена Јанковић.

Мирјана Новокмет верује да је немогуће да хиљаде деце умре и да се не зна где су сахрањени.

"Није то аљкавост и неажурност служби. Ми смо добијали спискове сахрањене новорођенчади, која нису имала име, али им се зна место где су сахрањени. Они родитељи који нису добили потврду да су им деца стигла на гробље имају право да сумњају у злоупотребу и да верују да су им деца продата", каже она.

У прилог овој сумњи иде и сведочанство Марка Ивића, који је неколико дана пре него што ће закон доспети у Скупштину Србије, у једној емисији на турској телевизији изјавио да је имао прилику да за новац бира било коју бебу из једног породилишта у Београду.

Бацковић не искључиује могућност да је у случају несталих беба реч о организованом криминалу, а не спорадичним случајевима.

"Ако кренете од тога да ни у једној држави овако нешто не постоји онда дођете до закључка да је то интересантно. Знајући нас ко смо, какви смо и какви су нам претходни живот и организација друштва, квалитет свега, ко зна све је могуће", каже Бацковић.

По многима спорна тачка Закона о несталим бебама је она по којој се породицама којима не може да се утврди статус бебе, додељује до 10.000 евра. Ни за једну мајку бол и беба немају цену. Највишу су платили одавно, чекајући деценијама да држава озбиљно почне да решава њихов проблем.