Како су споменици Богдана Богдановића варали комунистичке владаоце

Био је то догађај који се отимао јасној одредници – и актуелан, и информативан, и историјски, и носталгичан, али пре свега успутни.

"Успутни" је тај догађај у смислу позитивне синергије, кад се у једном тренутку и на једном месту без посебног планирања и припреме, нађу људи који о некој теми, у овом случају дугом животу југословенске архитектонске модерне, имају шта да кажу.

Поклопило се више ствари. Прво, да је ту Јелица Јовановић, архитекткиња из Београда, која на Бечком техничком универзитету пише докторат. Јовановићева је била део тима који стоји иза изложбе у њујоршкој МОМИ у лето 2018. "Ка бетонској утопији – југословенска архитектура 1948–80".

Такође пореклом Београђанин, Иван Ристић је кустос у музеју "Леополд", смештеном у истом архитектонском комплексу, Музеумсквартиру, као и Бечки архитектонски центар (АZW).

Ристићева последња изложба у музеју "Леополд" о немачком експресионизму може се погледати до краја априла.

Аустријски фотограф Волфганг Талер се специјализовао за архитектуру на постјугословенском простору. До сада је објавио више радова из те области, овде спомињемо фото-монографију о вилама које је српски архитект Никола Добровић градио у Дубровнику тридесетих година (Јовис, Берлин, 2014).

Архитекта и историчар Михаел Цинганел је велики поштовалац југословенске поратне архитектуре. Када су на Универзитету у Грацу седамдесетих година предавања држали гости професори из Југославије, каже Цинганел, "они су промишљали архитектуру ван наше могућности схватања".

И Бечки архитектонски центар је имао непосредан повод да организује трибину са четворо горе споменутих. У њему се управо одржава изложба "Хладни рат и архитектура", о томе како се у Аустрији градило у идеолошком стиску Совјетског Савеза, САД, Велике Британије и Француске. Кустос изложбе је Моника Плацер, модераторка скупа прошлог четвртка у Бечу.

Југославија, која на аустријској интелектуалној сцени важи за земљу "доброг комунизма", овде је увек прва земља поређења у том историјском периоду. Како се градило у земљи која је побегла Стаљину, да би подлегла Титу – увек пажње вредно искуство!

Нексус: Богдан Богдановић

Да би се учесници скупа садржајно дисциплиновали, да не одлутају и поломе ноге на развалинама југословенске градитељске модерне, организатори су усидрили тему на примеру Богдана Богдановића, београдског архитекте, градоначелника (1982–1986), универзитетског професора и писца, који је последњих седамнаест година живота, од 1993. до смрти 2010, провео у Бечу.

За све учеснике трибине, Богдановић је нексус који их повезује, чак и кад га нису лично познавали, као што Јелица Јовановић није. Јовановићева је после смрти Ксеније Аксентијевић-Богдановић (1917, Беч) каталогизирала приватну библиотеку у породичном стану Богдановићевих у Мекензијевој 78 / Тргу Светозара Марковића 1 у Београду.

Волфганг Талер је фото-апаратом пратио тај процес и документовао га у управо изашлој књизи.

"Простор је изгледао као да је допловио времепловом", описује Талер први сусрет са станом у Београду, Ксенијиним тестаментом завештаном њеној прасестричини Ивани Бабић.

Историчар уметности Иван Ристић је докторирао у Бечу са темом "Богдан Богдановић, градитељ и цртач". Ристић је био и кустос изложбе о Богдановићу, постављене 2009. у Бечком архитектонском центру, годину дана пре градитељеве смрти.

Наравно, да би се све те особе пре два дана нашле у Бечу да разговарају о значају југословенске модерне и месту Богдана Богдановића у њој, није било довољно да имају времена, интереса или воље, или да се нађе исти такав организатор, или да се на брзину окупи довољно публике у распону од професионално упућене до носталгичне.

Да би се све те ствари поклопиле, било је неопходно да Југославија пропадне, али тај је предуслов, као што је опште познато, одавно испуњен.

Богдан у Бечу, Београд у Богдану

У наступу Јелице Јовановић није било драматике. И даље отворена судбина библиотеке у стану Богдановића није прича о пропадању, осим оне уопштене, да је неко умро.

То није ни прича о немару заједнице или игнорисању националних величина. Тако је како јесте, а то је већ пуно, јер ништа није на улици. Богдановићева интелектуална заоставштина, онако како је стајала у стану у бечкој Давидовој улици, или после његове смрти у Ксенијином стану у Кући базилиска у центру, подељена је између Аустријске националне библиотеке, Бечког центра за архитектуру и Музеја савремене уметности у Загребу.

Остала је приватна библиотека у Београду са близу четири хиљаде књига – архитектура, филозофија, уметност, књижевност, етнографија, поезија, бедекери, све у широком меандру читалачких интереса. Та библиотека је била предмет рада Јовановићеве и Талера, шта са књигама које више нико не чита у стану у коме нико не станује, у граду који се још није опоравио од шока распада земље и бомбардовања?

Библиотеку ће највероватније у пакету усвојити Архив Југославије у Београду. То постоји? Како да не, објашњава Јовановићева на трибини, град је пун југословенских трагова, и то не анонимно, већ под пуним именом.

Југославија и даље живи у свом бившем главном граду који сад има друге приоритете.

"Стицајем историјских околности, име Југославије није обележено стигмом у Београду", каже Јовановићева.

Интерес су најавиле и неке друге културне институције на нивоу града или републике, али селективно, да проберу шта им се свиђа, као што се у модерном капитализму фирме разбијају на делове пре распродаје, или, мачићи бирају из легла.

Богдановић је у Бечу проживео другу каријеру, не више као градитељ-меморијалиста, већ као теоретичар архитектуре, филозоф урбанизма и романсијер феномена града.

Али да ли је престао да буде Београђанин и Србин?

Последњи пут кад смо се видели, 2010. није била далеко, нашли смо се на неком полудржавном рођендану у дворцу Лаудон поред Беча. Гледали смо ватромет на балкону на цичи зими, а онда је Богдан отишао да види да ли је нешто остало од сарме, а ја да ли је нешто остало од империјал-торте.

Доказ је у пудингу, каже једна енглеска пословица. Доказ је у сарми, каже српска варијанта. 

Јовановићева: Не знам шта је суреална архитектура, али добро да постоји

Онај горе споменути "успутни" карактер скупа осећа се у још једној ствари – погрешном сврставању Богдана Богдановића у модерну.

Али то је врло продуктивна омашка са стране организатора скупа, која аутоматски коригује уопштени поглед на југословенску модерну архитектуру "бетонске утопије".

Истина је да Богдан Богдановић као један од главних југословенских и српских архитеката, име по коме се у Бечу и Њујорку мери модерност југословенске архитектуре – није био модеран.

Богдан Богдановић је био радикални антимодернист, каже Иван Ристић. Модераторка Плацер, којој је то јасно, али покушава да спаси тему која издајнички светли с платна у позадини, тако што ће Ристића притиснути да пред публиком призна како се интерпретација Богдановићеве архитектуре у међувремену променила.

Ристић: "Кад сам 2009. правио концепт изложбе о Богдановићу, толико сам био под импресијом његове особе, да га нисам сместио ни у једну формалну категорију."

Како онда, тако и данас, нема стилске фиоке за његово дело. Постоји једино генерално прихваћена карактеристика атрактивне не-модерности, коју у књизи "Мртвима један цвет – споменици Богдана Богдановића" (издавач Zsolnay, 2013) објашњава познати аустријски архитекта Фридрих Ахлајтнер.

Богдановић није био стилски представник модерне, с њом је само делио свој животни век. Не само то, он није био ни градитељ у ужем смислу. Није градио куће и стамбене зграде, прво што људи обично помисле кад падне реч архитекта.

Али све оно што није био, радило је у корист славе и мита градитеља Богдана Богдановића. Био је последњи меморијалиста Европе, подизао је споменике који се квалификују за "ленд-арт", непреводљиву категорију модерне уметности, буквално "уметност земљаних радова", прозаично пејзажна архитектура, помпезније уметност планете Земље.

Богдановићево Слободиште код Крушевца, Камени цвет у Јасеновцу, спомен-гробље у Сремској Митровици, поље кенотафа у Прилепу или Бихаћу, Маузолеј у Чачку, Партизанско гробље у Мостару, сви се ти споменици по времену настанка подударају са "земљаном уметности" једног Роберта Смитсона или Ричарда Сера.

Карактеристика "ленд-арт" комплекса је да намерно бришу осећај оријентације код посматрача и изобличавају им доживљај простора. Док се креће кроз конфигурацију "земљане уметности", посматрач губи вековима увежбавани рефлекс одмеравања простора и улази у царство несигурности.

Перспектива постаје флуидна; познато постаје страно. Картезијански поглед постаје феноменолошки поглед.

Управо то раде Богдановићеви споменици, уништавају културне меме познатог и навикнутог. Некад су његови нацрти варали комунистичке владаоце, лажно се представљајући као партизански споменици. Једнако тако, данас варају све оне који у њима виде идеолошке остатке доба комунизма.

Богдан Богдановић није представник модерне, већ преварант модерне. То није увреда, само начин на који је Богдановић победио комунистички систем да би он остао комуниста суреалног типа, сам у својој стилској фиоци. Искористио је функционализам беле модерне да би Титу, као главном архитектонском критичару у Југославији, подметнуо суреалну архитектуру, која се хранила из грчке философије, античких некропола, хришћанске мистике и српског етнографског наслеђа. 

Ту није потребна сарма да би се схватила Богдановићева дубока укорењеност у српско етнографско наслеђе.

Код Богдановића, архитектура је уметност, што је потпуно супротно схватање од оног које за себе заступа други познати бечки архитекта српског порекла, Борис Подрека.

За Подреку, архитекта је "зидар са знањем латинског". На моју архитектуру "пси пи..ју", рекао је Подрека на отварању своје рођенданске изложбе пре три седмице у бечком Рингтурму.

На Богдановићеву отровне кише падају, али је пропадање само приближава уметности. 

Ристић: "Сад кад је нестала идеологија која их је подизала, Богдановићеви меморијали су споменици споменицима."

За шанком са Ричардом Бартоном

Богдан Богдановић у исправном или погрешном контексту, свеједно, данас је сваки разлог добар да би се јавно и преко српских граница тематизовало културно наслеђе нестале Југославије.

Скупови као овај последњи у Бечком архитектонском центру показују виталност Југославије као културне и уметничке синтезе читавог једног простора.

"Наши професори у Грацу су се дивили југословенским архитектама", описује Цинганел своје студентске дане седамдесетих година. Када би долазили као гости, "држали су предавања која смо ми доживљавали као апсолутну синтезу архитектуре, ван наше могућности схватања".

Посебно је био омиљен Богдановић, "њега смо слушали као божанство које је реализовало оно што смо ми само сањали", каже Цинганел.

Цинганел: "Мит о гламуру ју-модерне је био такав да су страни гости долазили у јадранске хотеле очекујући да за баром затекну Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор."

То је поглед споља, политички романтизован, али у културном језгру вероватно тачан. Југославију су на окупу држале професије на светском нивоу, отворени културни системи, интегрисаност у европски контекст.

Али та културна отвореност је увек била идеолошки контролисана и надгледана, Потемкиново село "доброг комунизма".

Ангелика Фиц, директорка Бечког архитектонског центра, у пролазу после скупа: "окрени-обрни, мит о добром комунизму остаје само мит".

Она се пита, колико је и изложба у њујоршкој МОМИ са инсценирано претећом, гламурозно естетизованом "бетонском утопијом" ју-модерне допринела митологизацији "доброг комунизма"?

Архитектура као носач политичког и идеолошког мита? Чујем Богдана како се на то заценио од смеха и онда послао Ксенију да на сто изнесе флашу најбољег вискија.