Возачима камиона није лако, али и у Србији могу добро да зараде

Може се рећи да је Дејан Дејановић цео свој досадашњи радни век провео у камиону и на путу. Отац му је такође био возач, па је имао од кога да наследи наклоност према том послу.

Тренутно ради за панчевачку фирму која транспортује гас метан и прехрамбену робу за велике маркете. Каже да је нарочито тешко возити у зимским условима, а ноћу је потребан додатан опрез.

"Сад је зимско време, магла, клизаво је, све је смрзло, то је неки лошији део овог посла. Човек временом навикне на ноћ, посао је такав какав јесте, тако да неке разлике у суштини нема. Вози се за нијансу спорије и опрезније. Годинама човек упозна сваку кривину на путу, зна шта да очекује", каже Дејановић.

Дејан је задовољан условима у садашњој фирми. Плата је добра, послодавац коректан, поштују се сви прописи око радног времена.

"Лепо је то што је човек слободан, није везан за канцеларију, него отворен пут, предели, упознаје нове људе, нове терене", каже Дејановић.

Организација у рукама диспечера 

Уз Дејана, у фирми ради још стотину возача. Све њих, у три смене и 70 камиона дневно у транспорту, мора да организује диспечер.

"Ноћу имамо дежурне механичаре и покретну радионицу. У случају квара возач се јавља дежурном диспечеру, а 24 сата је неко дежуран, они пошаљу помоћ, отклоне квар и врате возило или у сервис, или даље на утовар", каже диспечер Јасминко Реџовић.

Ранијих година Дејан је возио и за иностранство. Каже да је најтеже чекање на границама и папирологија при уласку у Европску унију. 

"Тамо има опет чекања друге врсте, јер имате забране недељом, празницима, опет се седи и чека, чека се на утоварима, има грешака у папирима", каже Дејановић.

Посао возача камиона веома је тражен, па многи одлазе у иностранство да раде, али услови нису значајно бољи. Многи су се и вратили.

"Није то тако како су очекивали. Некада је било, у оном ратном времену, код нас су биле мале плате, али сад се то скоро изједначило", истиче Дејан.