До оџака само са лиценцом

Димничари диплому не могу стећи у школи јер је тај профил занимања у нашем школству укинут пре готово четврт века, тако да ће лиценцу морати да обезбеде кроз додатне обуке или преквалификације.

"Већ тридесетак година радим у овом предузећу. Чули смо сада да треба и лиценце да се ураде. Па шта да радимо... Ако треба да се заврше лиценце, урадићемо и то", каже Владимир Амбруш, димничар из Београда.

Никола Николајевић по занимању је бравар, а већ четири године ради као млади димничар.

"Имали смо неке обуке, ако су потребне ове лиценце, радићемо и то", додаје Никола.

По новој Уредби о начину и условима за обављање комуналне делатности, и димничарска предузећа морају применити нове стандарде.

Уколико, рецимо, одржавају 3.000 димњака, морају запослити једног инжењера машинства или грађевине и најмање два радника са средњом школом и једном годином искуства у том послу.

У Европској унији димничари имају више задужења, за шта се школују четири године.

"Само један сегмент је чишење димњака, по коме су најпознатији широј јавности. Заправо, у последњих десет година то је и енергетска ефикасност, мерење емисије издувних гасова, затим одређена испитивања самих димњачких канала акредитованим методама и тако даље", објашњава Милан Михајловић из Удружења димничара Србије.

У нашим димничарским предузећима кажу да обуке за димничаре трају од три до шест месеци, а највећи проблем је подмлађивање тог кадра.

"Последњих годину и по дана ми имамо стално отворен конкурс, тежак је то посао и мало се људи задржава и, када се појаве, ту буду неко време, па напуштају. Ипак је то тежак посао, треба валоризовати и кроз плату и кроз неке друге ствари, имају бенефиције", наводи Драгиша Анђелковић, помоћник директора у Комуналном предузећу "Димничар" Београд.

У Србији је активно око 300 димничара. С обзиром на то да имамо око милион димњака, број димничара који их одржавају морао би се упетостручити.