Византијско плава боја српских фресака одолева вековима

Фреске у Дечанима изгледају готово као и 1350. када су мајстори уклонили скеле и цару Душану показали завршен живопис у задужбини његовог оца, Стефана III Дечанског.

Боја је постојана упркос вековима који су прошли, а раскоши доприноси скупоцени сликарски материјал: Oстаци злата на ореолима и одећи, и византијско плава боја, која је у Србију стигла у у средњем веку, са византијским стилом.

"Нису сви наши средњовековни манастири имали довољно средстава за сликање тим тоном, који је био у то време јако скуп. Однос је био: Грам лапис лазулија, грам злата, па су се они сегментално или повремено користили у неким деловима. Постојале су тада књиге које су се звале 'Jерминије' , које су тајно скривали и преносили од генерације до генерације, технологије и начин како се користе и лапис и остале боје", објашњава конзерватор и рестауратор, сликар Драган Томановић.

Лапис лазули, полудраги камен, вадио се у далеком Авганистану, а потом уситњавао до пигмента и скупо продавао широм света. Немањићи за своје задужбине на лапису нису штедели.

"Заправо, у тој плавој је учествовало доста и других тонова, који су обједињавали и стварали тај утисак који је требао да се доживи – тај титрави, ваздушасти осећај у позадини тих сцена које су сликали у црквама, што сада можемо да видимо и ми у Дечанима, у Сопоћанима, Студеници, Милешеви и осталим манастирима", истиче Томановић.

Данас лапис лазули није скуп, византијско плава боја се добија и синтетичким материјалима, а брижљиво чувана рецептура за ову боју више није тајна.

Мађутим, српски храмови обојени лаписом једнако сведоче о намери њихових градитеља – да се најдрагоценијим и најлепшим украсе велелепна здања посвећена Богу, и трају у вековима који долазе.