Цркве и медији

„Свети Архијерејски Сабор је изненађен понашањем појединих, електронских и писаних, медија, по питању поменуте молбе Његове Светости Патријарха српског Г. Павла", пише у јучерашњем Саопштењу после заседања Сабора СПЦ. И даље: „Сабор захваљује оним медијима који су на објективан начин обавештавали јавност о његовом раду".

Какав је стварно однос цркве и медија?

„Током ове године више него икада раније, значајне црквени центри у Европи као што су Цариград, Рим, Москва, Атина, темељније разматрају свој однос према медијима, констатујући да постоји обострано неразумевање", пише верски аналитичар Живица Туцић у чланку, објављеном у листу „Печат". РТС Онлајн преноси делове текста. (Туцићев чланак је објављен пре саопштења Сабора - прим. ур.)

Да се против медија не вреди борити, требало је дуго времена док се схватило. Такође, да „световни медији" о црквеним догађајима, људима и тенденцијама неће извештавати на исти начин као црквени, који увек у импресуму наводе да излазе „са благословом", а главни уредници су им обично клирици.

Из европских цркава се неретко чује да су медији заправо само делимично слободни, да иза готово сваког стоји неко, одређен интерес, не само зарада, већ и тежња за утицајем, односно постизањем одређених „политичких циљева" и „усмеравање догађања". Тога свакако има, али, то је проблем целокупног друштва.

Руска црква најотворенија 

Међу православним црквама, којих има четрнаест, неке су разрадиле и објавиле своју позицију према медијима. Најопширније је изложен став Руске православне цркве (РПЦ), који је публикован пре више година, још је на снази, у документу за који је речено да има „доктриналан карактер".

Московска патријаршија наглашава да „уважава труд жунарналиста" и њихову жељу да благовремено извештавају. Одмах им се пак даје савет да није најважнија приврженост истини, колико моралност и нестављање себе у службу ширења греха и порока.

„Недопустива је пропаганда насиља, конфликата, националних, социјалних и религијских подвајања", нити бављење (ниским) човековим „инстинктима".

Према медијима ће се опходити не генерално, већ панаособ, зависно од „конкретног односа према вери и Цркви". Верник „може да ради у нецрквеном средству информисања", али он је призван да буде проповедник и да заступа „хришћанске моралне јеванђелске вредности и идеале.

Питање конфликта ова платформа РПЦ не избегава. Допушта се да постоји „правилна и коректна критика", не одобрава се затвореност према медијима.

Несагласност треба решавати „у духу мирног дијалога у циљу одстрањења недоумица и продужавања сарадње". Хула на Бога, систематско извргавање Цркве руглу, клеветање њених служитеља, неће се толерисати. Ту ће се сарадња прекидати, а могућ је и позив верницима да бојкотују дотични медиј.

РПЦ је на неки начин веома кооперативна према медијима. Када се одржава Сабор, говор патријарха се унапред да новинарима, као и наступи председавајућих бројних синодалних комисија. У вечерњим сатима, свакога дана Сабора, објаве се бројни други материјали. Именује се клирик „за везу", који дан и ноћ стоји на располагању новинарима. Ко жели да сазна став Цркве о неком питању, чак и да добије интервју, треба да назове оца Всеволода Чаплина, заменика другог човека Цркве, митрополита Кирила.

Промена става Грчке православне цркве 

Грчка православна црква је изменила однос према медијима, нагоре. „Канцеларија за односе са медијима", основана пре три деценије, ових дана је укинута. Са седница ће бити новинарима прочитано саопштење, питања неће моћи да се поставе.

Део епископата протестује, тако се није поступало ни у време великих црквених скандала, и тада се одговарало на питања.

Архиепископ атински Јероним, поглавар грчке цркве, окупио је недавно новинаре да им ову одлуку образложи. Ми радимо у двема различитим сферама, питањима приступамо различито, мотиви нам се разликују. Црква је начин живота, опхођења, развитка - ви то не разумете!

Уважавамо ваш труд, спремни смо на сарадњу да чинимо заједно добро народу. Новинари су ово схватили као повреду демократије и права на обавештеност. Лист „Адесмевтос типос" свакодневно објављује по питање које је хтео да постави цркви или архиепископу. Одговора нема.

Одсуство разумевања 

И код нас, између цркава и медија нема пожељног разумевања. Цркве саопштавају кад саме процене да „је време", чак и када је нека информација већ позната. Датум овогодишњег Сабора СПЦ могао се прочитати у новинама две недеље пре него што га је црква објавила. Новинари су га могли сазнати („не наводећи извор") само из високих црквених кругова. Слично је било и са молбом патријарха Павла.

Како СПЦ гледа на медије, могло се сазнати из саопштења са овогодишњег, мајског, Сабора. Она је била „запањена понашањем појединих, како писаних, тако електронских медија, чуји циљ очито није објективно о одговорно информисање јавности, већ злонамерно изношење неистина о догађајима из живота Цркве".

Ова оцена је веома генерална, што не значи да је и сасвим нетачна. Било је и таквог извештавања, но не толико да би помутили слику о овдашњим медијима. Мора се размислити како доћи до поверења, искреног, али обостраног. Можда се ипак не ради о „две сфере", како то формулише грчки поглавар, које се не могу разумети и приближити.