Жене које трпе насиље – исти проблем у разним културама

Мигранткиње, Ромкиње, жене с инвалидитетом и стари, најрањивије су друштвене групе, а неретко трпе насиље и у породици. Иако постоје културне и традиционалне неједнакости између жена које су избегле из ратом захваћених афричких земаља и жена у Србији, када је о насиљу реч – разлике готово да нема. Због страха или зато што им је од малена усађен став да су власништво њихових породица и мужева, ретко се одваже да насилника пријаве.

У сенци ратних страхота које су покренуле милионе миграната на пут ка бољем и безбеднијем месту, налазе се судбине многих жена за које је питање да ли ће икада живети бољи живот. Режими у државама попут Авганистана и Ирака, ни пре избијања ратних сукоба нису били благонаклони према њима.

"Ако она има мужа, он уопште неће дозволити да ви директно и разговарате са том женом. Када успете да разговарате, ви видите колико је њихов праг толеранције на бол висок. Традиционално јој је усађено да је нормално да се удаје са 11 година, да је нормално да је муж бије, да је нормалан рецимо тај феномен убистава из части, који смо ми у неколико наврата регистровали", објашњава Јелена Хрњак из НВО Атина.

У ромској популацији у Србији такође има примера да су девојчице приморане на удају већ са 12, 13 година, да им је ускраћено школовање, да су материјално и у сваком другом погледу зависне – најпре од очева, а потом и од мужева. Према статистици, свака трећа Ромкиња је доживела насиље.

"Ромкиње не верују институцијама јер имају искуство дискриминације. Ромкиња нема никаква права у погледу одлучивања, било да ли ће се образовати, када ће се удати, да ли ће рађати или неће, чак не може да одлучи ни када ће или да ли ће ићи код лекара", истиче Нада Ђуричковић из Ромског центра за жене и децу "Даје".

Занемаривање жена с инвалидитетом није редак случај. Често трпе и физичко насиље. Због архитектонских баријера сигурне куће су им углавном неприступачне, нема ни системске подршке, а саме не могу да брину о себи.

"Ми као организација из круга Београд можемо жени да пружимо прихо-социјалну подршку, правну подршку али сервис асистената који ће њој помоћи приликом смештаја у сигурној кући нажалост нисмо у могућности. Тај смештај у сигурној кући од пар месеци, ништа им не значи", каже Снежана Мађерчић из Организације за заштиту права и подршку женама са инвалидитетом "Из круга".

Стари углавном трпе насиље од својих најближих, па о томе радије ћуте.

"Ваљда су ово тешка времена и у том егоцентризму свако је сконцентрисан и гледа своја посла у свом дворишту, а шта се ради код оног другог није му важно. То су неки од мојих покушаја одговора да кажем зашто је насиље над старима табу тема", каже Надежда Сатарић из НВО "Снага пријатељства – Амити".

Током године је 55 мигранткиња затражило помоћ због насиља, подаци су НВО "Атина". У Србији је од почетка године у породичном насиљу убијено 27 жена и троје деце.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 24. април 2024.
14° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво