Велика прашина око најава о новом закону о трансплантацији

Најава да би у Србији ускоро могао да буде усвојен закон по коме бисмо сви били потенцијални даваоци органа изазвао је много негативних коментара. Статистика показује да су много веће шансе да нам током живота затреба трансплантација него да будемо давалац органа.

Да му крајем 2006. године у Грацу у Аустрији није урађена трансплантација срца, хирург Душан Шћепановић вероватно не би разговарао са нама, не би био борац за бољи програм трансплантације у Србији, али, оно најважније - пропустио би неке од најзначајнијих породичних тренутака.

"Не бих дочекао да моји синови дипломирају и постану доктори, не бих дочекао да их оженим, и не бих дочекао унуке. Погледајте шта бих све у животу пропустио да није било једне немачке породице која је одлучила да неком Душану Шћепановићу са брдовитог Балкана поклони срце сина јединца који је настрадао у саобраћајној несрећи", истиче хирург проф. др Душан Шћепановић.

Да је Србији неопходан закон по коме би сви грађани били потенцијални даваоци органа, осим оних који се упишу у регистар недавалаца, професор Шћепановић апелује уназад годинама.

"Суштина ствари је да неће нико никога да јури по улици да му узима органе. Прво, то је немогуће, то може да се уради само у болници и нигде више. Друго, то је нови живот", додаје Шћеповић.

Хрватска модел претпостављене сагласности има од 1998. године. Сада је то земља која има највише трансплантација у Европи и свету, у којој грађани најкраће чекају на спасоносни орган.

"Хрватска има четири и по милиона становника, две хиљаде и две стотине њих је изразило да се противи даривању органа. У пракси, уколико не нађемо особу да је у регистру, увек се приступа породици. Хрватск данас нема проблем, наши грађани су информисани о важности даривања органа. После смрти у готово 90 одсто случајева добије се сагласност породице", указује национални координатор за трансплантацију Хрватске Мирела Бушић.

Из Управе за биомедицину Министарства здравља најављују да би до половине године требало да буде усвојен нови Закон о трансплантацији органа, ткива и ћелија.

"Радне групе ће наредна четири месеца радити са експертима ЕУ и сви модели, да ли ће то бити претпостављена или информисана сагланост одлучиће радна група. Након јавне расправе иде скупштинска процедура", наводи др Ненад Милојичић из Управе за биомедицину.

До јавне расправе и податак да би у Србији чак 70 одсто грађана прихватило трансплантацију органа, међутим, проценат позитивних одговора на питање да ли бисмо били и давалац органа, дупло је мањи. А зашто је то тако, можда би свако од нас требало да се запита.

Остали аутори: Ана Стаменковић
број коментара 7 Пошаљи коментар
(петак, 19. окт 2018, 18:13) - Zvonko Petrović [нерегистровани]

Mozdana smrt

Neverovatno je koliko se gluposti prospe u nekim komentarima, ne bi li se popljuvalo sve dobro što transplantacija može da donese.Organi se mogu uzeti samo od moždano mrtvih osoba, kojima se život odražava aparatima.

(понедељак, 01. феб 2016, 16:22) - Srdjan [нерегистровани]

Zasto?

Ja zaista ne razumem u cemu je problem. Ovde u Americi gde zivim vec 26 godina, svako koga znam ima na vozackoj dozvoli opciju da bude donor. To je postala najnormalnija stvar. Ali zato Srpska opsesivnost sa teorijama zavera I konspiracijama nadjacava cak I prirodnu potrebu da se pomogne nekome, ako za nas nema pomoci. Sebicno je to ljudi a I daleko od pravoslavlja I hriscanstva uopste.

(понедељак, 01. феб 2016, 10:27) - Milanče [нерегистровани]

Treba nešto znati

Bitno je napomenuti da se organi uzimaju dok je organizam još uvek živ, tj. dok mozak i dalje radi. Zbog toga se prilikom svakog presađivanja organa daje anestezija kako telo ne bi reagovalo. Setitie se samo da postoji ne tako mali broj vesti kako se neko probudio posle nekoliko dana nakon što je proglašen mrtvim. Hvala, ali u zemlju ću otići u celini.

(понедељак, 01. феб 2016, 09:46) - Ненад [нерегистровани]

Ван система здравствене заштите

Врло добро се сећам приче професора од пре пар година када је по његовим речима морао да прода свој стан за лечење.Трошкови трансплантације органа су огромни и наша држава сигурно не жели да финансира сваки случај где је потребна трансплантација неког од органа.Дозволиће се само појединачни случајеви а то пружа невероватне м огућности за корупцију.

(понедељак, 01. феб 2016, 01:41) - anonymous [нерегистровани]

Otkuda sve to

Čovek je na ovom svetu da bi na njemu i umro. Treba pomoći kome god se može ali zapadna iskustva pokazuju samo jedno: da započne lanac korupcije organima koji nikada više ne može da se zaustavi.
Žao mi je i teško je svakome, i ako neko lično ima razlog da nekome pomogne u redu. Masovno važi samo jedno pravilo: pravilo prirode i svaka masovna borba protiv prirode će dovesti do katastrofe.
Otkuda uopšte ovakav zakon kod nas?

(недеља, 31. јан 2016, 21:04) - anonymous [нерегистровани]

Шта нам ваља чинити?

1. Држава мора да се јавно определи, да ли је за људски живот или не?
2. Ако је за живот, забранити абортусе (Ура за људски живот!) и позвати народ да завештају органе у сврху продужетка живота болесних.
3. Ако се определи против укидања абортуса, онда ја имам исти одговор као и поборнице абортуса које кажу: "То је моје тело и ја сам њим могу да радим шта хоћу!" Дакле, у том случају и мој одговор је исти и нећу никоме да завештам ни нокат.
Крајње је лицемерно с једне стране убијати нерођену децу, а овамо од људских организама правити магацин резервних делова (а све у "славу" живота?).

(недеља, 31. јан 2016, 20:40) - anonymous- [нерегистровани]

Poverenje

Ključna stvar da bi gradjani zaveštavali organe je poverenje u zdravstveni sistem.