Тијанић: Доста буке, госпођо Вучо

Шта је спорно између Југословенског комитета правника и мене? Они верују да се из једне реченице колумне, као најсубјективнијег новинарског жанра, може растумачити порука и значење читавог текста колумне, наводи се у одговору Александра Тијанића. И даље:

Ја не верујем да је икоме, сем кардиналу Ришељеу, то пошло за руком. Они верују да је дозвољено приписивати мени ауторство над текстовима и реченицама које нисам написао.

Мислим да закон то забрањује. Њима је нормално да моје цитате преводе у значења каква изворно немају. Мени, није. Њима је баш правнички да путем огласа позивају публику на суђења са мном.

Мени је, пак, комично претварање Палате правде у козачку скупштину где Биљана Ковачевић Вучо дублира Тарас Буљбу.

Гадно ми је што се Комитет љубавнички захваљује неком Беби за уступање материјала о мени. Тиме је откривена суштина штампања и финансирања ове књиге.

Овај примитивни памфлет, ова збирка фалсификата, намењена је ућуткивању бројних сведока који тврде да су Јуде из околине убијеног премијера омогућили атентат.

Слике и имена убица зализани Јуда је извадио из своје скупе Гучи ташне „минут" после судбоносног метка. Ја верујем да је Врховни суд највиша правна инстанца у Србији.

Комитет изричито тврди да је највиша инстанца госпођа Ковачевић Вучо и неки уличар по имену Ванинституционални Притисак. Мени је мука да у књизи наводно мојих цитата Комитет циљано објави заједничку слику Ружице и Тијанића.

Чему то служи, сем да упозори заинтересоване да Ружица, колико знам, не пушта Јуду у своју кућу.

Али, узмимо да пристанем на фалсификате. Узмимо да прихватим комитетска тумачења мојих реченица.

На једно, ипак, не могу да пристанем. Зашто је Комитет потписао Александра Тијанића (мене?!) као аутора књиге књиге о мени? То није грешка. То је болест.

У којој је то земљи и каквом правном систему могуће? Испада да сам фалсификовао и погрешно тумачио сам себе и у каталогизацији Народне библиотеке Србије потом навео себе као аутора. Е, то је превише. То је неподношљиво. То је с оне стране нормалности.

Стога је мој предлог Биљани Ковачевић Вучо кристално јасан. Да престане  са притисцима на српске судије и судове. Да заустави уличну буку и козачке скупштине.

Да не мобилише невладине организације и новинаре. Позивам је да одмах тужи Тијанића (мене) суду из Стразбура. Ако верује да је у праву. Ако је убеђена да су фалсификати дозвољени. Ако правнички зна да може да потпише као аутора овог памфлета човека који и не зна да је написао књигу о себи. Ако не верује српском правосуђу. Ако не тражи да она буде изнад закона.

Онда, позивам њу и све њене присталице да ме туже Европском суду за људска права. Или, нека умукну. И тако признају да знају шта су урадили. Ако казна у Стразбуру, на суду на који злогласни Тијанић, ваљда, нема никаквог утицаја, буде мања од изречене пресуде у Србији, лично ћу тражити њено ослобађање.