Живот са дислексијом

Тешкоће у савладавању читања и писања има свако десето дете у Србији. Због недовољне обучености, наставници и родитељи неретко сматрају да је реч о лењости и незаинтересованости детета за рад које, најчешће, има натпросечну интелигенцију. Стручњаци кажу да проблем може да се превазиђе другачијим приступом учењу. 

Неки симптоми дислексије примете се кад дете пође у школу, али се често не препознају, признају родитељи. То је случај и са Дубравкиним дететом, чији је деда дефектолог.

Дубравка Обрадовић каже да је у основној школи коју је похађало њено дете био и логопед и да нико није умео да препозна и да јој каже о чему се ради.

"И онда су настале различите теорије, типа дете има проблем са ауторитетима, не воли школу, не може да се уклопи у школу, и онда идете од једног до другог стручњака и покушавате да решите проблеме", прича Дубравка.

Деца се рађају са развојном дислексијом, док стечена настаје услед повреда мозга.

Славица Голубовић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију каже да се дислексија не лечи.

"Неко ко се роди дислексичан он ће ту дислексију имати целог живота с тим што ће са растом, различитим радом, третманима, техникама моћи да не неки начин редигује те своје симптоме и компензује своје сметње. И то би родитељи требало да знају", објашњава Голубовићева.

Родитељи сматрају да индивидуални наставни програм није решење, па преузимају улогу главног учитеља и заступника детета, како би фаворизовали његове јаче стране и сачували му самопоуздање.

Логопеди, пак, кажу да се проблеми превазилазе другачијом организацијом наставе, тим пре што је већина те деце натпросечно интелигентна.

"Код нас је захваљујући једној фонеми, једној графеми мало мање дислексичара него у осталим деловима света, али тај мали број није препознат зато што у Србији не постоји системско него увек искључиво случајно откривање дислексије, у петом или шестом разреду", каже Гордана Бабић-Цветковић из Првог српског друштва за дислексију.

Према њеним речима, дислексија је корак до врха, корак до дна. Ако се помогне детету, може се постићи јако много.

Логопеди кажу да многи дислексичари, када одрасту, не желе да признају од чега болују, па тако остају недијагностиковани.

Сенат Универзитета у Београду усвојио је пре две године Правилник којим се подржава школовање студената са дислексијом. Према подацима Центра за студенте са хендикепом, тренутно студира двоје дислексичара.