Интервју: Перо Симић

Иако сам тридесетак година провео у истраживању, изненадила ме је грађа коју сам пронашао о Титу, али ми смо у безнађу које је владало заборавили егзактне чињенице, јер је после Тита држава остала рашрафљена, и једина дејствујућа институција када је одлазио са власти био је он сам, рекао новинар и публициста Перо Симић, гостујући у емисији "Сведок" на РТС-у.

Гостујући у емисији "Сведок" на РТС-у, Перо Симић, новинар и публициста, и заједно са хрватским колегом Звонимиром Деспотом аутор књиге "Тито- строго поверљиво", рекао је да је то први пројекат једног српског и једног хрватског аутора на теме из новије историје у последњих педесетак година.

(Снимак "Сведока" можете погледати/преузети на нашој страни Емисије) 

"Свако је на историју гледао из свог угла и на свој начин, и не дешава се често да се аутори који пишу о таквим контроверзним личностима о којима постоје супротстављена мишљења, ставе на суд критике и читалаца онолико колико су коректно интерпретирали чињенице", каже Симић.

Додаје да су се на тај храбар корак одлучили "да би помогли и читаоцима, и њима самима, да Тита почну да доживљавају више на основу чињеница, а мање на основу емоција".

На питање Главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића да ли је прошло време бављења Брозом -"његовим масонским и ватиканским везама, златним полугама и сребрним тањирима, женама и љубавницама", Симић каже да је тек јануара ове године грађа из 1979., последње године Титове заоставштине постала доступна, и да је парадигматична јер серијом података прави неку врсту оставинског биланса целокупне Титове владавине.

"Грађа ме је изненадила, иако сам 30-ак година провео у великом истраживању, али ми смо још под утицајем санкција и безнађа које је владало, и мало смо заборавили егзактне чињенице, јер је после Тита држава остала некако рашрафљена, скоро виртуелна, једина дејствујућа институција када је одлазио са власти био је он сам, и под утицајем карактера није успео ни саму Југославију да сачува", каже Симић.

"Иако је Милентију Поповићу обећао другачије, до краја живота је остао и на функцији председника републике, и председника Председништва, и тиме обесмислио идеју да Председништво може да донекле обезбеди функционисање и опстанак Југославије и онда када њега не буде".

Почетак краја

О томе да су све југословенске републике већ биле припремљене за време које долази, каже да је процес "прекомпоновања федерације" трајао још од 1968., да се завршио до 1974., и додаје "да се боље читао Устав из 1974. видело би се да је још недостајао само процес раздруживања".

"То је већ тада била економски разорена земља, а врх пирамиде је да је чим је Тито отишао 3. јануара у Клинички центар у Љубљани, промењена државна шифра Југославије, што се можда могло и схватити као превенција, али та шифра је највећа тајна државе, свих комуникација са тајним службама, свих планова, и само у том одељењу радило је 70 магистара и 30 доктора наука. Ако је она тада промењена, онда нема дилеме зашто је проваљена само 30 дана касније, то је значило да је свему дошао крај, иако је Тито још увек био жив".

О томе да је дошао до података о буџету југословенске амбасаде у Вашингтону 1978. године из којих се види да је ставка за пропагирање југословенских интереса у САД шест пута мања него ставка за репрезентацију амбасаде, Перо Симић је рекао да је то била стварна слика, да ако је буџет за заштиту интереса у САД, то јест пропаганда толико био мањи, онда "ми не знамо где се налазимо у свету и какву земљу представљамо".

На питање колико је утицаја на виђење Титове улоге имало то што је био председник Омладине Србије у време либерала, и уклањање са тог места после обрачуна са руководством, када је на једном скупу рекао "да и Тито није безгрешан", Симић је одговорио да је рекао нешто што је било "супротно ономе што је Тито тада рекао, а то је да смо предалеко отишли у демократизацији и да се морамо вратити на почетак тамо где смо грешили.

"Ја сам знао да ће победити политика коју је промовисао Марко Никезић, која се сводила заправо на политику модернизације и европеизације, на доградњу компоненте несврставања која је донекле представљала изопштавање. Рекао сам шта мислим, и све касније није била никаква жртва јер сам мислио да је вредније то да сам рекао шта мислим, него цена коју плаћам, поготово јер сам могао да усмерим енергију на истраживање феномена Тита, на начин који би био што објективнији".

Време фасцинације и индоктринације

"Моје фасцинације почеле су још тада, јер ми се чак дешавало да осим његове бисте не видим ништа, да чак не чујем ни говорнике, нисам био имун од неке врсте индоктринације, уосталом као и сви ми", каже Симић и додаје да је то било такво време.

"Врх моје амбиције био је ништа друго него да откријем нове и непознате чињенице, а да притом и себе и свој суд од тога сачувам, јер у питању је личност и позитивна и негативна у исто време", рекао је Симић.

На питање шта је највише било прикривено, Симић каже да из свих фаза Титовог живота има различитих слика. Пуно је непознаница, на пример учешће у Првом светском рату, па места где сам Тито каже да није учествовао у Октобарској револуцији, па рецимо подаци о медаљи за храброст на српском фронту, па како је изашао из Русије, вратио се у Југославију..."

Један од најкоментарисанијих делова свакако је и долазак на чело партије, период великих фракцијских борби и ликвидација, а Симић каже да то јесте "најзатамњенији део у његовој каријери", да је Тито сакривао те околности и чињенице доласка на чело Комунистичке партије, и да их треба сагледавати у контексту времена. "Те околности су биле крајње проблематичне. Тито 1935. године долази у Коминтерну, и прво што говори, говори обавештајцима, а говори поверљиве податке о југословенским комунистима, и каже да је радио у апарату Коминтерне".

"Ја никада Тита нисам назвао ни денунцијантом, ни злочинцем, само објављујем чињенице до којих сам дошао, а једна од најпарадигматичнијих његових карактеристика свакако је она дата у лето 1936., о Ивану Гржетићу, представнику КПЈ у Коминтерни, која каже да је он неморалан, лењ, пијаница, да не покреће политичка питања..." Годину дана касније Гржетић је ликвидиран, не само политички, него и физички. То је хтели, или не, директна веза, ја бих волео да није тако, јер сам био поданик те партије и тог шефа државе", каже Симић.

Без сумње у аутентичност докумената

Што се тиче могућности да део докумената који је објавио није аутентичан и да је неко преко тих докумената можда покушавао да дискредитује Тита, Симић је рекао да је то апсолутно искључено, јер је совјетско руководство, после разлаза са Титом спремало једну компромитујућу књигу о њему, и да је у тим рукописима пронашао документа која су били у рукопису, на пример разговор Тита и генералног секретара Коминтерне, у којем се види да је Тито далеко од било какве озбиљне кандидатуре, а камоли од функције генералног секретара, па на пример о његовом богатству, али нема говора о подметању, то је проверљиво, јер сваки документ је у досијеу Титовом и у кадровском одељењу Коминтерне, под контролом КГБ-а.

"Постоје процедуре провере докумената у сваком архиву, ја сам рецимо нашао податак у Титовој књизи пријема, да 22. јуна 1966., осам дана пре најспектакуларнијег политичког обрачуна у његовој каријери, обрачуна са Александром Ранковићем, треба да прими делегацију Косова и Метохије, а са стране је написано 23. јуна-Бриони., и зато није познато историографији да је било каква припрема за Брионски пленуму постојала".

Симић објашњава и како је, захваљујући једној реченици, коју је написала сарадница Титовог Кабинета Љубица Михић, да стенографске белешке нису вођене, одлучио да то провери.

Нашао је, каже, фотографију на којој су Тито и председник покрајинског комитета Косова, на којој се види и микрофон. Разговор, међутим, никада није скинут са траке.

"А то је, по свему судећи, почетак одвајања Косова од Србије", каже Симић.

Кључ тајни у Москви

На питање Главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића како то да нико пре њега није дошао до совјетских докумената одговорио је да се знало да се "Титове највеће тајне које се односе на чистке могу одгонетнути само у Москви", и да је то било довољно да 1990. године дође до Москве, и потом обезбеди пријем у архив Коминтерне.

"Добро сам се за ту авантуру спремио, она је трајала до 2008. док нисам добио Титов досије из Стаљиновог архива, тражио сам грађу за коју сам знао да постоји, и истина је да у свакој фасцикли постоји евиденциони лист, сигнатура докумената гледаних и копираник, и то није маркетинг, али заиста на 90 одсто тога није било ни једног имена, али Руси су тада мало опустили стеге империје СССР-а, али није било лако, и заиста нисам имао никакве тајне везе".

О тврдњи да је у мају 1945., Тито наредио да се ликвидирају ратни заробљеници, Симић каже да је пронашао да је "Титов говор из Љубљане 27. маја означио крај ликвидација у Словенији, "до које је дуго Тито ишао", све док ствари нису биле зреле, и да је са балкона љубљанског универзитета рекао да је већину стигла "рука осветница".

Ликвидација преосталих била је такозвана "акција потковице", то је ноћна мора савремене Словеније, јер су на тој малој територији премашили цифру од 600 колективних гробница, и ту се Словенија дели са јаким и емотивним конфронтацијама, на оне који му признају заслуге због којих је могла тада да има велики утицај, и на оне који то не могу да му опросте. Слично је и са Хрватском, и зато је ово све тамо јако присутно", рекао је Симић.

Деспот, не диктатор

На питање да ли би се могло рећи да је у периоду после Другог светског рата, како то тврди Алекса Ђилас, Тито био "диктатор вегетаријанац", и да после тог периода чистке нису биле крваве, а противници су склањани да би били заборављени, у циљу да он остане на власти, Симић каже да се из тога мора искључити Голи оток, али период после можда јесте као та синтагма, или "диктатура свилених рукавица". Али, каже, диктатура ипак подразумева силу, па је можда боље рећи деспот.

"То је неограничена власт, а Тито је до краја живота јесте имао".

О томе да ли је Тито 1948. направио највећи искорак у свом животу сукобећи се са Стаљином, зато јер је, како каже Латинка Перовић "припадао том идеолошком свету и јер је изашао из тог оквира и да је то био почетак хуманизовања Југославије", Симић је рекао да је то тачно, али да је важно рећи да "Тито није вољно отишао од Стаљина, јер је почетна иницијатива била Стаљинова, а проблем је настао када је Тито својевољно послао две дивизије у Албанију, и кад је схватио да то може да га угрози, и да Стаљин неће да га превише угрози, послао је Кардеља да извади ствар, али није успео, па је и сам говорио да је то за њега био шок. "Па теза да је вољно отишао од Стаљина није тачна".

"Велико питање остаје колико је он касније искористио потенцијале дестаљинизације у југословенском систему, и да ли је то уствари била једна само козметичка и реторичка дестаљинизација, јер је по основним параметрима Југославија остала нека врста неостаљинистичке земље", рекао је Симић.

Од Стаљина до САД

На питање колико је тачна прича да нас је Тито на неки начин већ почетком 50-их увео у НАТО, а да је тек 1957. отказао америчку војну помоћ, Симић каже да је оно што Тита већ тада декларише као виспреног јесте да га је када се одвојио од Стаљина, Америка једва дочекала, и имала је интереса да га награди, и да награди и Југославију, и да је само после три године од склапања аранжмана са САД у Југославију ушло око пет стотина авиона, а израчунато је да је то око 102 милијарде долара.

"Тито је прихватио обавезу да са трупама Грчке и Турске, оружане снаге Југославије представљају стратешке снаге САД и НАТО-а за заштиту Средоземља. И занимљиво је то како је он успео да излобира подршку САД, али прави циљ му није био да буде само поданик, као код Стаљина, па тако шаље Ђиласа који се често састаје са конзервативцима и елегантно објашњава да је срце на страни лабуриста који су на власти, али да је глава уз конзервативце који ће касније и имати веома важну улогу у формирању Покрета несврстаних", каже Симић.

О интересантном детаљу на који је недавно указао књижевник Иван Ивањи, да је 1974. Тито у Дизелдорфу на вечери у његову част, у одговору на здравицу председника локалне владе који је рекао да је Тито био један од првих гастарбајтера у Немачкој јер је био пробни возач у "Дајмлер бенцу", али да је и тада сањао Америку, Тито је рекао да би био милионер да се то догодило, Симић каже да је то истина, и да би човек као он успео у било ком систему који производи самог себе, јер је сам свој и предак и потомак".

"Мислим да је све амбиције на плану спољне политике задовољио и цена је била прескупа јер је сарадницима превише препуштао унутар Југославије, и временом је запао у контрадикцију са самим собом, а није ни дозволио да се формирају институције које ће имати капацитета да се носе са својим надлежностима".

Реал политика и слушање без промишљања

"Као реал политичар он је склањао оне који су мислили својом главом, и то је суштина приче тог времена, истовремено није однео ниједну велику тајну а да је остала иза њега, поготово не тајну владања, обрачуна, јер то може бити тајна само за оне који неће да уђу у суштину свега".

Што се тиче мишљења да се после 1972. код Тита више није ишло на разговор, већ на реферисање, каже да је то висока цена коју је платио, али да је још више платила Југославија, јер се само слушало, ништа се није промишљало".

О стварној Титовој харизми, рекао је да је стварао од малих ногу, био је опседнут својом пројекцијом у очима других, фасцинирао је Вилија Бранта, и многе велике људе тога доба, на пример Макариос, председник Кипра, рекао је - ако постоји рај, онда је рај на Брионима".

"Радио је на томе да сваког фасцинира, а та харизма га је надживела, и дан данас она производи конфликте чак и међу онима који нису ни били рођени у време када је он живео".

О још једној у низу енигми везаних за Броза, да ни правој породици, а ни оној југословенској није оставио ништа трајно, Симић каже да "је то прави Тито, опседнут само самим собом".

Није било другог узора

"Ни за његовог живота није било непознато да ће се Југославија распасти, али начин њеног распада је и нека врста суда о њеном владару који је са њом правио најразличитије експерименте", каже Симић.

Одбрана Титовог имена била је главни разлог и за сазивање историјске 8. седнице, његову слику као икону носили су рудари Трепче у протестима на улицама Приштине, Туђман и Изетбеговић наплаћивали су касније то што су једно време робијали у његовим затворима, сви су владали на његов начин, а Симић каже да су "сви прогледали његовим очима, јер није било другог узора".

"То је једна кафкијанска ситуација, било је ту много контрадикторних чињеница, ко боље иде његовим путем, и тако даље, и тако је распад Савеза комуниста почео, па се испоставило да не важи оно- И после Тита Тито, него Титаник", рекао је Симић.

Нови талас носталгије, каже Симић, има везе са тим да је људима важан неки осећај сигурнисти тог времена, радних места, слободе кретања, и осећаја социјалне правде, да је Тито створио представу о себи која ни данас није безначајна, и то је како слика о њему, тако и о овом времену.

"Сви ми са носталгијом доживљавамо време младости, али ту има и понешто рационално, јер смо од демократије очекивали нешто друго, очекивали смо хуманији капитализам, и раширеније руке Европе, па све то некако призива начин на који је Тито комуницирао са светом", рекао је Симић.

Додаје да се сви помало осећамо понижено јер смо "сведени на неку врсту протектората".

Суд о Титу, каже Симић, увек је у спрези са историјским контекстом, и "о свему што сам говорио постоје чињенице, тако да није у питању никакав мој суд".

број коментара 15 Пошаљи коментар
(уторак, 25. мај 2010, 18:53) - anonymous [нерегистровани]

doprinos istini i pomirenju

Ovakva istrazivanja mogu istinski doprineti smirivanju strasti na Balkanu. Sukobi se po pravilu stvaraju na osnovu mitova, glorifikacija, a onda neko kao Pera Simic iskopa gole cinjenice i stvari deluju manje herojski, manje ostrasceno...
Valjda ce Srbi, Hrvati i ostali prestati da se preganjaju oko toga kome je Tito pomogao a kome odmogao. Nadam se da ce shvatiti da su SVI bili na gubitku tokom socijalisticke Jugoslavije jer je sistem bio lazan, neproduktivan, prividan, prepun ideologije - jednostavno nezdrav.
I ono sto se obicno navodi da je valjalo u SFRJ je bila samo Titova volja da njegova ``carska teritorija'' deluje reprezentativno pred strancima. A jadan narod mislio da predsednik brine o pojedincima...

(четвртак, 20. мај 2010, 11:28) - anonymous [нерегистровани]

To smo mi


Ziveo sam u tom vremenu o kom se prica i pise i zelim poput mnogih da i ja kazem koju rec o tom vremenu. Prvo da bismo razumeli to vreme i onjemu sudili kao dobrom ili losem treba da to isto vreme vratimo unazad sa ljudima svim njenim sadrzajima i mogucnostima sagledavanja istih.Sa istom populacijom i sa situacijom kakva je u svetu tada vladala dabismo mogli da odredimo mogucnost delovanja u takvoj situaciji. Koji manevarski prostor je onda bio na raspolaganju da se nesto ucini i odradi da bi se drzava izvukla iz bede i siromastva.Prvo;Zemlja je ostala bez mladih u ratu,zemlja razorena bez industrije i mehanizacije,bez infrastrukture,na vetrometini svetstih interese od kojih je dalji napredak zemlje umnogome zavisio.Kada je taj sav posao donekle zavrsen dosli su na vlast ljudi sa vecernjom skolom koji su pocetak svi nesreca u toj zemlji.Dugovi su stvoreni za gradnju svega sto je bilo potrebno tada i sto je ostalo iza Tita i njegove politike.To sada prodaju drugi pod firmom demokratije a da jednu fabriku ne sagrade gde ce ljudi moci da se zaposle.Sloboda i sigurnost svakog pojedinca svuda i na svakom mestu je za svakog coveka najvece bogatsvo. Tada i u to vreme smo ga imali a danas. Bila bi mi velika zelja da i iza ovih politicara ostane isto onoliko dobara i dobrog kao za Titovim vremenon.I za kraj da zamolim sve da se za trenutak svi priupitamo sta i mi mozemo da uradimo za nasu drzavu a ne samo sta ja mogu da dobijem od nje.Mozda ce i nama biti bolje.

(четвртак, 20. мај 2010, 10:25) - Mihailo Rundo, Frankfurt [нерегистровани]

za Robina Huda

Izuzetno vrijedna emisija! Grehota sto je kratko trajala, slusao bih je "do zore"! Doduse, sve se ovo moze procitati u knjigama Pera Simica, objavljenim poslednjih desetak godina. On zasluzuje da mu svi kapu skinemo i pozdravimo njegov trud i sve ono sto je svojim trudom postigao. A nas "Robin Hud" pretstavlja tipican primjer povsnosti u komentarima Titovog zivota! Taj "segert" u stvarnosti nije znao da svira klavir, on je samo pustao glasove da se to prica! On nije znao engleski jezik, vec je govorio engleski i francuski na "kelnerski nacin". Pa i srpski je jedva naucio, a i njiga lose! Tvrdnja da ga rodjena majka nije poslije rata mogla prepoznati je zabluda "Robina Huda"! Ona je umrla jos 1912. g(mislim). Tacno je da ga rodjeni brat Marin, koji je zivio u Madjarskoj, pri susretu u Bijelom dvoru poslije rata nije mogao prepoznati, vec je citavo vrijeme susreta cutao. To je zabeljezio i Vladimir Dedijer i dao neko objasnjenje. Pero Simic nije rekao da su svi arhivi kominterne danas otvoreni, da se svaki dokument u kopiji moze kupiti. Amerika je otkupila citavu dokumentaciju koja se na nju odnosi. Uostalom, o ovome je i Simic ranije pisao.
Pero Simicu - skidam vam kapu!

(четвртак, 20. мај 2010, 09:43) - nextgen [нерегистровани]

...

bez obzira na uzas koji je stvorila ta "drzava" i to bratstvo i jedinstvo koje ce i buduce generacije da placaju, dovoljno je pogledati ekonomske cinjenice :
svaki godisnji bilans drzave je bio lazan, samo neka se sete ta titova "deca" kako su objavljivali na tv-u da je drzava u pozitivnoj nuli ^^ sto je nezamislivo u ekonomskom pogledu. sve je bilo zasnovano na nerealnoj ekonomiji i naravno da nije bilo moguce da opstane "laz" toliko dugo...

(четвртак, 20. мај 2010, 08:58) - anonymous [нерегистровани]

Gospodo

Godinama ili radje reci decenijama zivite od Titovih penzija. Vratite pare pa kpmentarisite.Pozitivno ili negativno, to je vec pitanje kolicine nula na penzionom ceku
Pozdrav
Buduci penzioner (Beznadezni, naravno)

(четвртак, 20. мај 2010, 03:05) - Nenad M. Ilić [нерегистровани]

Suočavanje sa post-titoističkom realnošću i novi - stari put

Poštovani g-din Pero Simić iznosi veoma korisne materijalne činjenice za sagledavanje prošlosti. Ovo nam pomaže u shvatanju da smo živeli do 1948. godine na lažnom partizanskom epu o Titovom drugarstvu a od 1948. godine u titoističkom sistemu - koji je razvijao sopstveni međunarodni kult u zaleđu nerazvijenog držanog sistema, razvijajući sve labaviju novu istočnu Austrougarsku na politizovanom ujednačavanju uticaja svih njenih naroda (gde najviše ispašta istorijska državotvornost i borba za slobodu srpskog naroda)i u socijalističkom samoupravnom sistemu koji je opstajao od 1957. godine ne ne produktivnosti, ne na veri u Komunističku partiju Jugoslavije i samoupravljanje - već na zapadnim kreditima i na obećanju da će štititi interese NATO u Sredozemlju (pored Italije, Grčke i Turske) i nesvrstane zemlje od upliva Kominterne. Ovaj titoistički sistem je do kraja suštinski progutao Jugoslaviju u koju je konačne (sve) raspoložive snage uložila Karađorđavićevska Srbija. Zato za sve današnje globalno strateški male države nastale na temelju Titove nove istočne Austrougarske ostaje radi stabilnosti jedini izbor ulazak u EU i saradnja u okviru nekakve Jugosfere (Istočnog Beneluksa). Svi treba da se stidimo i lažiranja i likvidacija i Golog otoka i besmislene erupcije nacionalizma 90-ih a ponajviše dogovora o sudbini Kosova prvo između partizana Jugoslavije i Albanije u cilju Balkanske federacije a kasnije Albanskih komunista sa Titom na Brionima. Isto tako, treba da se stidimo antidražavnog Ustava iz 1974. sa kasnijim formiranjem rotirajućeg Predsedništva Jugoslavije i što je najvažnije titoističkog odbijanja ulaska u EU. U 80-tim se povećao nivo zaduživanja i smanjila dodatno produktivnost - pa je samoupravljanju nastupio kraj. Ante Marković je bio poltički preslab u KPJ za razvoj socijal-demokratije i medijsko utemeljenje u nacionalistički pripremljenom post-titoističkom partijski iseckanom prostoru. Albanci su odmah posle smrti Tita tražili od tog jugoslovenskog predsedništva ono što im je obećano, Slovenci su tražili demokratizaciju KPJ (DEMOS), Hrvati su tražili šansu za svoj hiljadugodišnji san, Hrvatski i Slovenački generali ulazak u NATO ili povlačenje iz JNA, a Milošević je prvo branio kult Tita, pa ideju opstanka socijalizma u autokratskoj sve manjoj Jugoslaviji (posle pada Berlinskog zida), pa ideju o saradnji sa Rusijom i Belorusijom (kroz saradnju sa reformisanim komunističkim partijama) uz populistički Kosovski mit o Caru Lazaru umesto realpolitičku borbu za bolji ekonomski i kulturni položaj Srba na Kosovu. Ovo je bilo ravno političkom izolacionizmu u regionu (umanjivanje značaja Srbije, lošem položaju Srba u regionu i razvijanju lošeg imidža zemlje u svetu) i omalovažavanju srpskog oslobodilačkog i prosvetiteljskog pokreta utemeljenog od 18. veka na Balkanu i modernih liberalnih evropskih ideja srpske države 19. veka. Novi veliki-mali državnici po republikama su samo dodali ulje na vatru nesvesni vremena evoropskih odgovornosti i budućnosti ovog prostora, dok je sa druge strane besneo građanski rat u BIH - Jugoslaviji u malom. Sa druge strane Brioni su kao središte Titove elitne politike po drugi put bili fatalni za Srbe - Tuđman je sa hrvatskim generalima doneo odluku i sproveo ideju uz prećutnu odbranu interesa NATO (kroz zaštitu Sredozemlja) o uništenju snaga pobunjenih Srba i konačnom smanjenju uticaja Srba u Hrvatskoj, NATO je doneo konačnu odluku da očuva Republiku Srpsku sporazumom u Dejtonu ali i da dobije svoje baze u BiH (zaštita Sredozemlja i Podunavlja). Kasnije su to isto učinili Albanci u ime svoje nezavisnosti, dodelivši parče zemlje NATO-u kod Mališeva - baza Bonstil, u dugoročan i centralni značaj odbrane Balkanskog Sredozemlja. Danas je Srbija iako odlukom narodne skupštine vojno nesvrstana, htela to ili ne već strateški deo NATO-a bez ikakve realpolitičke i geostrateške mogućnosti za manevar - pitanje je da li će to samo u budućnosti i formalizovati. Ovo pitanje se posle Đinđića nepotrebno zloupotrebljava jer se živi od prazne političke priče - populizma, tj. pravi se nekakva apstrakna neutralna nova Austrija od Srbije kao što se pravila i nekakva apstraktna socijalistička Austrougarska bratskih naroda od Jugosalavije. Nama samo treba geopolitički stabilna zemlja sa vladavinom pravde i demokratskih institucija. Posle svega ovoga jedino nam u budućnosti Srbije preostaje da više radimo, bavimo se ekonomsko-kulturnom saradnjom u regionu, novim duhovno-kulturnim tolerantnim modelom u društvu, a da se utvrde jasne demografske činjenice o najvećim etničkim promenama u prostoru Jugosfere i naravno pravi razlozi za isto. Da se konačno reši pitanje nestalih i prognanih osoba. Da se utvrdi i odgovornost Miloševićevih postupaka za ugroženu egzistenciju srpskog naroda na prostorima Zapadnog Balkana kao i odgovornost post-miloševićevske političke klase predvođene logikom malih diktatora i štićeničke birokratije za uspostavljanje nekonkurentnog i koruptivnog partokratskog političkog i ekonomskog feudalizma pod okriljem pro-evropskih zakona i statusnih i estradnih simbola u društvu.

Naknadno suočavanje sa titoizmom izaziva i suočavanje sa nacionalnom realpolitikom - odnosno nužna je i demistifikacija značaja političkog pristupa Mihaila Obrenovića i Zorana Đinđića za nacionalne intrerese Srbije. Nažalost, oba državnika su žrtve atentata. Ne treba zloupotrebljavati - naprotiv treba širiti istinske ideje vanpartijske intelektualne elite oličene u Dimitriju Davidoviću, Jevremu Grujiću, Slobodanu Jovanoviću i Isidori Sekulić. Ne treba samo govoriti o likvidacijama titoizma nego i o likvidacijama nad pripadnicima dinastije Obrenovića koje su nepovratno umanjile imidž Karađorđevića i Srbije u periodu do Balkanskih ratova u Evropi.

Srbija, kao i cela Evropa treba da se stide sudbine Srba na Kosovu i u Hrvatskoj - jer nije dovoljno to što danas vladajuća garnitura kosovskih i hrvatskih političara ovo pitanje ne smatra dugoročnim prioritetima.

Dakle, Srbija treba što pre da preispita svoju državotvornu misiju u XX veku kako bi obnovila vrednosti slobodne nacije i izvornih liberalnih načela u regionu (i u okviru EU) u XXI veku - iako je to prva činila na ovom prostoru sa Grčkom, Rumunijom i Crnom Gorom u 19. veku.
Tako se raalpolitički treba više okrenuti Jugosferi i Evroatlantskom balkanskom savezu Srbije, Crne Gore, Rumunije i Grčke (plus Italija) uz prioritetnu interkulturalnu saradnju u oblasti Mediterana i slivova tri reke Dunava, Dnjepra i Volge. Dakle u tom slučaju posebno će se valirizovati i regionalni značaj Srbije i ostvariti adekvatan kulturno-ekonomski nemački, ruski i francuski uticaj u Srbiji. Ovo je baza za značaj Srbije u EU kroz vrednosti i mogućnosti Evrope nacija i evrope regiona.

Novo vreme u prvom planu odgovornosti ne može imati naslednike titoističkog aparata, loše učenike titoizma - samoupravljanja i nesvrstavanja, Miloševićevske ekstraprofitere i rusofilske balalajke o srpsko - ruskom organicizmu i evroskepticizmu, niti poslušnike američkog neo-imperijalizma, naslednike karađorđevićevskog jugoslovenstva i partokratske poslušne kursiste evrooptimizma.

Nove i stare generacije suočene sa istinom, stručna i opšta društvena javnost to neće dozvoliti. Jer Srbiji nisu potrebni vladari, već oni koji će da poštuju prostor gde se nalaze, opšte vrednosti, podižu institucije vladavine pravde i konkurentne demokratije, poštuju svoj i tuđ rad i koji zastupaju nacionalne, regionalne i lokalne intrerese uz spremnost na javni sud naroda.

Tako suočavanjem sa realnošću i kroz novo-staro utemeljenje modernih nacionalnih i liberalnih vrednosti potrebna nam je nova obrenovićevska srpska elita koja će u stabilnom geopolitičkom kontekstu podsticati vladavinu pravde, demokretske institucije, stručan poziv, razvoj preduzetničkih i radnih sposobnosti u narodu, a posledično konkurentnost,kreativnost,nove investicije, novo zapošljavanje i bolji standard u društvu.

Od srpske nacionalne epske oslobodilačke dokritne iz vremena 18 i 19. veka - ostaće u 21. veku osnovna poruka Njegoševog Gorskog Vijenca - da je Srbin onaj koji veruje u Srbiju. Ovu poruku treba prilagoditi prostoru Jugosfere i vrednostima evrope nacija i evrope regiona EU.

Nadam se da prolazi vreme lažnog internacionalizma i patriotizma a da nastupa vreme interkulturalne saradnje, stručnog i privrednog poverenja i ljudi lojalnih i doslednih nacionalnim i liberalnim ciljevima,

Treba nam neko ko će imati svoje ja, i poštovati u meri svog interesa drugo ja, razdvajati kukolj od žita i ko će zadobijati poverenje na osnovu stavova i delovanja a ne na osnovu zaslepljivanja visokom politikom, političkog marketinga i pravljenjem afera. Treba nam neko ko neće politički, prijateljski i rođački raspodeljivati funkcije i ovo malo preostalih resursa u Srbiji - neko ko će održivo i ravnomerno upravljati prirodnim i ljudskim resursima.

S verom u Srbiju,

Nenad M. Ilić, Predsednik Nacionalno liberalne mreže

Debrc, maj 2010.

(четвртак, 20. мај 2010, 01:07) - anonymous [нерегистровани]

Pera i Tito!!!!!!!!!!

Ma vidjelo se da se on jos boji Tita i da je za njega Tito jos ziv.A nije Jugoslavije nikad imala ugled vec samo Tito.Bio je pun lagarija i to:bratstvo i jednistvo,samoupravljanje i nesvrstani.Samoupravljanje je propalo jos dok je on bio ziv i znao je on to.Bratstvo i jednistvo i nije postojalo vec samo zaledjeni etnicki sukobi koje je on naslijedio u onom ratu.Nije htio nista da rascisti jer mu je bilo posve svejedno kolike ce zrtve biti.Kako je etnicke sukobe zaledio tako su isti i nastavljeni cim je on umro.Bio je on covjek trenutka u razmjerama vjekova.Nesvrstani danas u sustini ne mogu postojati jer je nestalo blokova.Ali jedno je bio.Privi antiglobalista u svijetu.Prvi je shvatio kako savremeni svijet funkcionise.I sa njegovom smrcu mi smo nastavili da se ubijamo tamo gdje smo stali.

(четвртак, 20. мај 2010, 00:41) - Robin Hud [нерегистровани]

DNK-analiza

Da li ce ikad ikom u Srbiji past na pamet da provjeri Titin DNK-a i uporedi ga sa "njegovim" roditeljima iz Kumorovca ? 1000% sam ubjedjen da je taj covjek neki plemic iz neke od evropskih zemalja !!! Ajde vec jednom da razrjesimo tu misteriju o shegrtu koji svira klavir, prica engleski bolje od srpskog i na kraju covjeka kojeg majka rodjena nije prepoznala kad su se sreli prvi put posle rata!!! Da ne nabrajam vise, bojim se da ce se neko ipak naci da uradi tu DNK-a analizu ;-)

(четвртак, 20. мај 2010, 00:04) - anonymous [нерегистровани]

Pero Simic

Isuvise ste pristrasni, jer gospodin Pero Simic iznosi samo cinjenice a verovatno ima mnogo vise da iznese (negativnih o Titu).Naime, ukratko, Titova politika je rezultirala 90-e godine pa i danas. Bio je karijerista i mocnik-nisteci svaku prepreku ispred sebe i oko sebe, a narocito visokoskolovane jer to on nije bio.

(четвртак, 20. мај 2010, 00:03) - anonymous [нерегистровани]

Tito

Emisija je bila dobra,medjutim takozvani istoricari obicno uzimaju od cinjenica ono sto se njima svidja.Ocito je da je ovde rec o jos jednom revansu,bez obzira koliko se autor trudio da bude nezavisan.
Malte ne sve se svodi na to da Tito je kriv,sto je gradio Jugoslaviu u svakom pogledu i sto je ta Jugoslavija uzivala takav
ugled u svetu a vecina njenih drzavljana se ponosila sa njom.
Tita malte ne optuzuju sto mu je ceo svet pomagao i " davao"pare.Po sto danas neko na lepe oci ne daje pare.Jesuli cinjenice na hiljade podignutih fabrika,kombinata,gradova itd.Kako se te fabrike tada mogle da budu rentabilne i da zaposljavaju na desetine hiljada radnika.Posle Tita sve su to rasturili i opljackali takozvani prvi milioneri.Dali su to cinjenice.Uostalom kako narod danas zivi,zar to nisu najbilje cinjenice.