Новинар Хартмут Зомершу за Берлинер цајтунг: Ко ће одговарати за НАТО бомбардовање Србије

У ауторском тексту, некадашњи уредник у јавном сервису Немачке Хартмут Зомершу поставља питање да ли је коначном пресудом Ратку Младићу закључено савладавање ратних злочина на простору бивше Југославије и указује на то да је један злочин – а то је бомбардовање – остао некажњен.

Зомершу подсећа да је тадашњи министар спољних послова из редова странке Зелених Јошка Фишер, заједно са својим колегом у влади Рудолфом Шарпингом, подстицао расположење за рат, са циљем да се спрече етничка чишћење, даља протеривања и хуманитарна катастрофа, све што се, како је данас доказано, није ни догодило, а на шта је указивао некадашњи пуковник и бивши референт код генералног инспектора Бундесвера Јохен Штолц.

У извештајима војне обавештајне службе Немачке намењене посланицима, до последњег дана пред напад, увек је било речи о крвавом грађанском рату између ОВК и српске војске.

Зомершу подсећа да је НАТО бомбардовањем оштетио или разорио 60 мостова, 110 болница, 480 школа, 365 манастира, РТС, систем за снабдевање електричном енергијом, 121 фабрику, као и да је убијено 2.500 људи. 

Као цинични ратни злочин он је навео, осим употребе више од 30.000 бомби са осиромашеним уранијумом, које су бачене на више од 80 места, и намерно бомбардовање великог хемијског комплекса у Панчеву, Новом Саду и Бору.

У Панчеву, прве ракете су пале 4. априла 1999. и запалиле нафту која је горела две недеље. Два дана касније гађана је рафинерија у Новом Саду, где је исцурило 80.000 тона нафте и изгорело 20.000 тона.

Отровни облаци су данима били изнад ових градова.

За токсиколога Урсулу Штефан из Халеа, бомбардовање српских хемијских постројења представља некажњени намерно вођени хемијски рат, пошто су узете у обзир на хиљаде жртава због дугорочних последица.

Зомершу подсећа да су експерти УНЕП-а, предвођени Клаусом Тепфером, направили извештај о штетама напада на хемијска постројења, који је био у корист НАТО-а, јер су оценили да су хемикалије које су исцуреле и изгореле еколошки терет пре рата.

Штефанова је, међутим, оценила да би се у Немачкој последице које су настале након бомбардовања третирале као значајан акцидент, то јест неконтролисана катастрофа.

И за време ваздушних напада, подсећа Зомершу, професор берлинског универзитета за еколошко планирање Кнут Крусевиц оценио је да су напади на хемијска постројења нова врста еколошког рата, којим НАТО свесно заобилази забрану коришћења хемијског наоружања, и крши Енмод конвенцију УН из 1978. године, према којој су забрањене технике вођења рата које доводе до промена животне средине.