Грабар Китаровић: Вучић и ја желимо да наш састанак буде историјски

С обзиром на недавне несугласице на релацији Београд-Загреб, изненађује тренутак у којем потписујете Декларацију. 

Не бих рекла да изненађује овај тренутак јер ми о томе разговарамо већ неко време. Мислим да су недавне несугласице можда производ тога да довољно не разговарамо директно, али председник Владе Вучић и ја желимо да наш следећи сусрет у понедељак, у Републици Хрватској и у Републици Србији, заиста буде историјски. Желим да се овог пута не броји ко је кога колико пута изљубио, већ да бројимо то колико смо учинили за своје државе и народе.

Пре неколико година формирана је мешовита комисија (заменици министара, државни секетари) која је требало да решава питања о којима ћете Ви разговарати и то је остало мртво слово на папиру. Шта је гаранција да се то неће десити и овог пута?

Искрена воља обе стране да кренемо у конкретно решавање тих питања. Као што сам рекла, ово није још један протоколаран сусрет. Нама није циљ да се то само забележи на папиру или да се пошаље порука међународној заједници да смо се састали. На крају, састанак у понедељак није подстакла међународна заједница, већ је мотивисан обостраном жељом да се учине конкретни кораци у циљу приближавања две државе.

По Вашем мишљењу, око ког питања ће бити најтеже постићи компромис?

Не бих сада спекулисала, међутим, никада не можете да знате када се неко отворено питање може искомпликовати. Мислим да је битно што постоји искрена жеља за решавањем тог питања, било да је реч конкретно о граничним питањима и да ли ћемо их решавати билатерално, што би било најбоље могуће решење. Уколико то не буде могуће, решаваћемо га пред међународним институцијама. Друго питање које је мени изузетно важно је питање несталих особа. То је хуманитарно питање и породице у Хрватској заслужују да се пронађу њихови најмилији и да на неки начин затворе своју личну прошлост, а да ми као државе можемо затворити то тешко, болно питање из прошлости како бисмо се окренули будућности. Треће питање које ми је важно је питање положаја мањина – српске у Хрватској и хрватске у Србији. Треба да заштитимо њихова права и да заиста мањине као богатство обе државе добију инстутуционална решења на која смо се обавезали међусобним уговором о заштити права мањина, али и највишим светским стандардима.

Када је реч о српској мањини у Хрватској, прошло је много година од рата и није много учињено по питању побољшању њихивог положаја . Пре неколико недеља екипа РТС-а је била у селу између Книна и Сиња где мештани немају ни струју. Надлежни у локалној самоуправи кажу да им то није приоритет. Шта Ви кажете?

Не бих се сложила са вама да није пуно учињено. Српска мањина има три загарантована заступника у Хрватском сабору, без обзира на број гласова. Постоје већа националних мањина на локалном нивоу, имате заменике жупника, градоначелнике. Питање животног стандарда, струје, посла, одрживог развоја су питања која муче и већински хрватски народ, али и остале мањине у Хрватској. То су питања уређења државе о којима непрестано говорим. Треба да уредимо живот у Хрватској, да нам наши млади остају овде, без обзира да ли су они хрватске, српске или неке друге националности. Питање запослења, пензија, социјалне и здравствене помоћи људима који не могу да брину о себи.

Али српској мањини је то много теже да реше овде него другима.

Нисам стекла такав утисак, а верујте ми пуно сам на терену, пуно разговарам са људима, на жалост, у Хрватској имамо јако пуно људи у руралним срединама, нарочито у селима и засеоцима. Кад идем на терен никада их не питам које су националности, осим ако то не желе сами да ми кажу из неког разлога. Још пуно морамо да урадимо како бисмо уредили привредно и друштвено стање у држави и да будемо раме уз раме са најразвијенијим земљама што нам је и циљ, како за Хрвате тако и за све остале у држави. 

Поменули сте, као веома важна питања, решавања питања потраге за несталима и границе. Мислите ли да ће Србија и Хрватска саме моћи да реше та питања или ће се ипак морати на међународну арбитражу с обзиром на различите ставове? Србија мисли да границу на Дунаву треба решити тако да то буде природна граница, Хрватска мисли да то треба да буде катастарска граница. Србија и Хрватска се не слажу о броју несталих. Како мислите да ће се ту постићи компромис?

Кад је реч о граници, међудржавне комисије треба да седну заједно да видимо где смо, које су то разлике и да видимо да ли можемо постићи договор. У овом тренутку идемо на билатерлано решавање. Међутим, неће бити проблема у будућности уколико се приступи међународним институцијама, јер државе које су биле и остале пријатељске у оквиру ЕУ и остале најразвијеније земље решавале су своја питања путем међународних правосудних тела и то није ни на који начин није нарушило њихове билатералне одонсе, већ их је унапредило.

Када почну да се решавају најважнија питања између две земље мислите ли да ће економска сарадња бити боља? Све ове године се прича о заједничком изласку на трећа тржишта и од тога углавном нема ништа.

Верујем да хоће. Србија је за Хрватску веома важан трговински и привредни партнер. Мислим да је Србија седми трговински партнер, четврти када је реч о хрватским улагањима. Чујем од хрватских привредника да су нарочито заинтересовани за повећање улагања у Србију, српски туристи су нарочито добродошли на хрватску обалу, море. Верујем да ту постоји велики простор за напредак. Није само реч о билатерталним односима, већ је реч и о бољем уређењу наших двеју држава. Хрватска је постала чланица ЕУ, али то не значи да је процес реформи готов. И даље морамо да радимо на побољшању пословне и климе за улагање. И Србија је на путу да кроз евроинтеграције и уређење сопственог система унапреди привредне односе не само са суседним државама него и заједнички наступ са Хрватском на подручју југоисточне Европе и трећим тржиштима.

Хрватска као најмлађа чланица ЕУ недавно је блокирала Србију у процесу евроинтеграција. Јесу ли те дечје болести као када је својевремено Словенија блокирала Хрватску?

По мени и по ономе што чујем из хрватске владе није реч о блокади. Хрватска нема намеру да блокира Србију. Оно на чему ћемо инисистирати је пуно испуњавање критеријума за приступање ЕУ, како копенхашких и мадридских тако и критеријума из асоцијације и придруживања. Наравно билатерална питања како смо то аргументовали када је Хрватска била држава кандидат, не могу бити услов за чланство. Држим да паралелно уз процес приступања Србије ЕУ, можемо да решавамо наша билатерална питања. Она јесу критеријуми из процеса за стабилизацију и придруживање. Мислим да смо довољно одоговорни да их коментаришемо и радимо на њиховом решавању, а не да једни друге уцењујемо.

Питам Вас ово пошто је Загреб крајем маја негирао да је дао Србији зелено светло за отварање поглавља 23, иако је супротно тврдио Јоханес Хан. Са неколико дана закашњења, Загреб је признао да је дао зелено светло. Је л' то калкулисање било за домаћу употребу?

Не, апсолутно, не. Уосталом, Загреб је потврдио извештај о поглављу 23, након што су уврштене неке наше примедбе, што је доказ да Загреб не блокира Србију. Када би блокирао, онда би то чинио и надаље. Кроз разговор се утврдио речник који је за Хрватску прихватљив.

Козметичке измене су биле у питању?

Како бисмо избегли такве ситуације, требало би више да се разговара како би се видело која би се то питања потенцијално могла отворити у оквиру правних тековина, што није априори питање билатералних односа или неки наш хир, већ се ради о испуњавању критеријума. Верујем да разумете да Хрватска као држава која је последња приступила ЕУ имала најдужи приступни процес. Дуго смо преговарали, стекли смо огромно искуство и управо видимо који су то елементи у којима на крају можемо помоћи Србији како политички тако и технички да реши проблеме на које ће наилазити током преговора.

Како коментаришете то што се од тренутка уласка Хрватске у ЕУ, бележи пораст усташтва? Ви ћете ми сада рећи да је реч о изолованим инцидентима. Ја ту не мислим на фашистичке поздраве матураната и црнокошуљаша на Тргу Бана Јелачића, већ мислим на изјаве министра културе Златка Хасанбеговића и на одлазак хрватских званичника у Блајбург?

Пре свега није реч ни о каквој државној политици. Ја и даље тврдим да је реч о изолованим иницидентима и то се ни на који начин не може сврстати под државну политику. Нажалост, у Европској унији се уопштено бележи пораст ксенофобије. Из искуства живљења у другој европској држави, друштва се тамо затварају у себе што је резултат нових претњи терориситичким нападима. Међутим, оно што је изузетно важно да државна политика остане каква јесте. Оно што сам рекла више пута – апсолутно осуђујем тоталитарне режиме како нацизам, фашизам и усташтво, тако и комунизам. Изоловани инциденти којих има и које треба процесуирати и као што сте видели када је реч о кукастом крсту на стадиону Пољуд, инсистирам да се пронађу починиоци, јер сам уверена да је тај инцидент усмерен против међународног угледа Републике Хрватске и на уређење односа унутар Хрватске како би се изазвали проблеми. Хтела бих у том контексту да споменем питање кардинала Алојзија Степинца, које не сме бити камен спотицања у односима између две земље. У процесу канонизације Степинца, не постоји ни један елемент рехабилитације усташког режима. Кардинал Степинац је симбол страдања хрватског народа под комунизмом. Усташе су га сматрале противником, Гестапо га је сматрао непријатељем. Комунистички режим га је оптужио као непријатеља народа, као клерофашисту. Страдао је јер није хтео да се одрекне своје вере и својих уверења. Имате безброј сведочења да је Степинац спасавао Јевреје и Србе, за хрватски народ, а то је цео елемент његове канонизације, симбол страдања под комунистичким режимом и затирања слободе уопште и слободе говора, слободе изражавања. У аргументацији његове канонизације је тај елемент спасавања, где је он као кардинал морао да буде у некаквом односу са усташким режимом како би могао да спасава друге. Оно што је битно у аргументацији за канонизацију је елемент спасавања других, елемент толеранције и елемент мучеништва где он није хтео да се одрекне своје вере ни уверења, као што је од њега комунистички режим тражио. Верујте ми да то ни на који начин није упрено против Србије, ни против српског народа,  ни против Срба у Хрватској.

О томе чега је Степинац симбол сигурно се нећемо сложити, али, одговорили сте ми на питање да изложба посвећена Степинцу у Европском парламенту није уперена против Србије.

Не, наравно. Немојте ме погрешно схватити да се ја ограђујем од те изложбе. Међутим, морам вам рећи да изложбу није организовала Хрватска, него посланица у европском пралменту, а посланици су слободни у свом размишљању и деловању. Надам се да ће изложба госпође Петир допринети разрешавању историјских околности и чињеница. Оно што је најважније у овом тренутку је да канонизација кардинала Степинца није рехабилитација усташтва, нити је уперена против Србије и српског народа, већ на то да коначно признамо да смо деценијама били жртве комунистичке пропаганде која је затирала хрватску самосталност, али која је затирала и било које верско обележје и било које веровање које је излазило из комунистичких оквира.

С обзиром на функцију коју обављате Ваша реч има изузетну тежину. Када кажете да волите музику Марка Перковића Томпсона да ли знате какве то последице може да произведе и како се то схвата у Србији?

Надам се да ћемо рашчистити то и неке елементе који су спорни. Ако слушам Томпсона то не значи да одобравам било какве поздраве из прошлости као што је "За дом спремни" или било што што се аргументује Томпсоновим песмама, где нисам видела доказе. То што ћу увек истицати је здрав патриотизам који значи волети и поштовати своје и ни на који начин не угрожавати и не понижавати туђе.

За крај да се вратимо на Декларацију коју сутра потписујете са Александром Вучићем. Кажете да постоји политичка воља да се реше многобројна отворена питања. Да ли ћете имати у Хрватској подршку за решавање свих тих питања? Да ли ћете остати усамљени у томе?

Не верујем. Видим жељу са свих страна поличког спектра и међу људима да решимо заостала питања из прошлости и да гледамо у будућност. Ја сам особа која увек каже оно што мисли. Радим у оно што верујем и мислим да сам због тога изабрана за председницу Хрватске да спроводим програм. Ако је понекад тешко, треба радити, аргументовано разговарати са људима, послушати друге, али увек радити у правцу који подржава националне интересе и добросуседске односе.