Две деценије од прогона Срба из Крајине

Пре 20 година, 4. августа, 200.000 војника и полицајаца из састава оружаних снага Републике Хрватске и Хрватског вијећа обране из Босне, под врховним заповедништвом Фрање Туђмана, напало је, уз садејство бошњачке армије и прећутну подршку водећих сила Запада, заштићене зоне Уједињених нација у северној Далмацији, Лици, Кордуну и Банији.

Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у опустели и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре "Олује" живело више од 90 одсто Срба.

За само неколико дана, сломљен је отпор Војске Републике Српске Крајине, која је бројала око 30.000 војника. Народ из Крајине, више од 200.000 људи, натеран је на безглаво повлачење у правцу Србије и Републике Српске, при чему су избегличке колоне биле под сталним дејством хрватске артиљерије и војног ваздухопловства.

У "Брионским транскриптима", записнику са састанка Фрање Туђмана са војним и државним руководством уочи "Олује", забележена је изјава хрватског председника да "Србе треба ударити тако снажно да нестану".

Хрватски напад на Крајину дуго је и систематски припреман. Није био тајна ни у светским ни у регионалним престоницама, укључујући и Београд.

Али, Крајшницима није било помоћи.

Зараћене југословенске републике чекале су Дејтон, а Срби из Хрватске су у прекомпоновању политичке географије Балкана једноставно постали – "прекобројни".

Великим силама, Крајишници, као чувари границе од упада из Отоманске империје, одавно нису више били потребни. Туђман их је упорно денунцирао као "реметилачки фактор" који стоји на путу хрватског државног сна. Милошевићев режим им је уливао лажну наду и на крају их оставио на цедилу.

Посвађани и политичким изазовима недорасли крајишки лидери само су запечатили најлошији од свих могућих сценарија.

Тако је крајишким Србима, почетком августа 1995, једино остављено довољно времена да наврат-нанос покупе мало одеће, поседају у тракторе и заврше баш онако како им је цинично поручивао Стјепан Месић – да им од родне земље трагови остану једино на обући.

Колонама са тракторима није био дозвољен улазак у Београд, осим пролска Булеваром Арсенија Чарнојевића.

Срби који су остали у Крајини, а реч је о цивилима, углавном старијим и немоћним особама, били су изложени терору и након формалног завршетка операције "Олуја", 7. августа.

Према подацима Документационо-информативног центра "Веритас", у акцији хрватске војске нестало је близу 2.000 особа, док је Хрватски хелсиншки одбор саопштио да је у току операције "Олуја" убијено 670 цивила.

Туђман је најзад ликовао. У говору на отварању Ратне школе "Бан Јосип Јелачић" у Загребу, 14. децембра 1998. године, хрватски председник каже: "Српско смо питање, дакле, решили, неће више бити 12 посто Срба или девет посто Југославена, као што их је било. А хоће ли их бити три или пет посто, то не значи угрожавање хрватске државе."

Апелационо веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, новембра 2012. године, није нашло да постоји одговорност високих хрватских официра и функционера за злочине почињене у "Олуји", односно да нису криви за "удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да протера српско становништво из Книнске Крајине", како је наведено у оптужници. Генерали Анте Готовина и Младен Маркач, претходно осуђени на 24, односно 18 година затвора, ослобођени су.

У Хрватској је и раније и ове године тек мањи број невладиних организација и појединаца подсећао на злочине почињене над Србима.

У Книну се сутра открива споменик Фрањи Туђману и слави годишњица "Олује" уз концерт Марка Перковића Томпсона, "прослављеног" по песми "Јасеновац и Градишка Стара".

У Србији и Републици Српској данас се одржавају помени, а 5. август је проглашен Даном жалости.