Čitaj mi!

Bolno prizemljenje u pravo vreme

Najbolji trener sveta, dva uzastopna olimpijska zlata, četiri vezane titule prvaka Evrope, osvajanje Svetskog prvenstva i šest zlatnih medalja u Svetskoj ligi. Kada bi prosečan ljubitelj sporta čuo te brojeve, sigurno je da bi mu bez mnogo razmišljanja prva na pamet pala vaterpolo reprezentacija Srbije. To je samo deo ostvarenja vaterpolista sa Dejanom Savićem kao trenerom. Zato se ovih dana mnogi pitaju kako je omiljena ekipa i najtrofejniji tim srpskog kolektivnog sporta danas u situaciji da igra prvi put za deveto mesto na Evropskom prvenstvu?

Više od decenije, vaterpolo reprezentacija važila je za tim koji je donosio toliko željeni osećaj sportske nadmoći. To je na neki način bila nadoknada za sva razočaranja u nekim drugim sportovima. Vaterpolisti su bili primer uspešnog sistema rada, jasnih odnosa unutar ekipe i sposobnosti da se podignu iz pepela. Prilikom odlaska na Olimpijske igre, uglavnom se računalo da imamo jednu sigurnu medalju.

Izgledalo je da će to trajati večno, a u domaćoj javnosti stvarana je i lažna slika o tobože slaboj konkurenciji. Poslednje dve godine svedočimo da desetak reprezentacija igra izjednačene utakmice u najstarijem olimpijskom kolektivnom sportu i da se odnos snaga promenio. Možda je bolje reći, da se vratio na staro. Krivac za to je Srbija.

Najuspešniji srpski trener u poslednjoj deceniji Dejan Savić, najavio je smenu generacije još 2019. godine, kada je na Svetsko prvenstvo poveo podmlađenu ekipu koja se u tom trenutku uigravala za ono što dolazi posle Olimpijskih igara u Tokiju. U Japanu smo svedočili osvajanju drugog uzastopnog olimpijskog zlata, i oproštaju šestorice veličanstvenih – braće Pijetlović, Prlainovića, Mitrovića, Aleksića i kapitena Filipovića.

Upražnjena mesta popunili su igrači sa zavidnim klupskim iskustvom, odigranim utakmicama u Svetskoj ligi i popriličnim stažom u Savićevom sistemu rada i igre. Stigli su uglavnom iz dva najjača srpska kluba, koji nastupaju u Ligi šampiona. Međutim, videli smo i da su u koferima poneli i teret očekivanja javnosti da odmah budu na nivou njihovih prethodnika.

To je bio prvi kamen spoticanja u utakmicama u grupi na Evropskom prvenstvu u Splitu. Težak poraz od evropskih prvaka Mađara i mučenje u prvom poluvremenu protiv autsajdera Slovenaca, otkrili su nam da novi tim Srbije ima slabosti.

Teško je pomisliti da je posle 17 osvojenih zlatnih trenerskih medalja, Dejan Savić napravio lošu procenu igračkog umeća reprezentativaca. Biće da je ono što nije očekivao, ogroman pritisak koji su igrači nametali sami sebi.

To se videlo u utakmici osmine finala. Srpski tim je igrao čvrstu odbranu, uspevao je da odgura Francuze od gola i onda, umesto da se Francuzi plaše našeg napada, mi smo strahovali od francuske odbrane. Devet golova Srbije iz trideset i sedam šuteva dovoljno govori o tome. Nastavak hoda po mukama video se i protiv Holandije, u razigravanju za plasman od devetog do dvanaestog mesta. Prokockana su tri gola prednosti u drugom poluvremenu, pa je Srbija došla do peteraca i triler završnice, koju je sama stvorila. Ipak, navijačima je na kraju priuštila pobedu.

Da je najveći problem na psihološkom planu, otkrila je poslednja utakmica. Kada nestane pritisak, srpski tim igra kako se i očekuje. Primio je samo jedan gol i to u prvoj četvrtini, a postigao 17 do kraja meča. Igrali su naši bez kočnice, "opustili su ruku", od prvog do poslednjeg minuta u istom tempu. Pobeda nad Rumunijom odražava bolju atmosferu, i verovatno specijalni prilaz selektora pred borbu za devetu poziciju.

Dejan Savić je vaterpolo lisac, i sigurno je da neke igrače zna kako da opomene ili motiviše. Iz njegovog odnosa sa timom, izgleda da za sada, nikom nije zatvorio vrata. Loši đaci moći će da poprave ocene. Zato je ovaj najveći neuspeh na Evropskom šampionatu, došao u pravi čas za igrače. Ako je Split bio druga stanica na putu za Pariz, onda je ovo poslednja opomena za novu generaciju. Svesni su oni toga, i za godinu dana biće iskusniji i konkurentniji nakon novih nastupa u klupskoj Ligi šampiona i nikad jačoj Superligi.

Na njima je samo jedno. Da povrate vaterpolu izgubljeni status, pobedničkog sporta. Što bi rekao Nikola Jokić – "Srbi vole isključivo pobednike."