Partizan u Evroligi – košarkaške svečanosti, četiri fajnal-fora i jedna titula

Između svog prvog nastupa u Kupu šampiona protiv češke Zbrojovke u sezoni 1976/1977. i utakmice protiv Galatasaraja 11. aprila 2014. u Istanbulu, Partizan je jednom osvojio titulu šampiona Evrope, još tri puta bio među četiri najbolje ekipe na Starom kontinentu, dva puta je zaustavljen u TOP 8, a četiri puta u TOP 16 fazi Evrolige (tri puta u grupi i jednom u osmini finala), koju će nakon osam godina ponovo igrati naredne sezone.

Otkako se o šampionu Evrope u košarci odlučuje na fajnal-foru, Partizan je, sa svoja četiri nastupa, na 10. mestu po broju učešća na završnim turnirima, među 28 ekipa koje su imale priliku da odigraju bar jedan.

Crno-beli su osvojili Evroligu 1992. godine u Istanbulu, zauzeli treće mesti u Ganu 1988. godine, da bi deset godina kasnije u Barseloni i 2010. u Parizu ostali četvrtoplasirani.

1988 – BEKOS i fajnal-for u Ganu

Sezona 1986/1987. počela je za Partizan smenom trenera – nakon poraza u Šibeniku i Saragosi Vladislava Laleta Lučića zamenio je tada mladi pomoćnik Duško Vujošević, a završena je osvajanjem titule šampiona Jugoslavije, prve nakon šest godina.

Mlada šampionska ekipa u kojoj su već bili Divac, Paspalj, Savović, Grbović, Đorđević i Ivo Nakić ostala je na okupu pred početak sezone 1897/1988, pojačana Miroslavom Pecarskim. I Predrag Danilović je bio u crno-belom, ali bez prava nastupa zbog spora sa sarajevskom Bosnom.

Kao šampion države, Partizan je u kvalifikacijama za finalnu grupu tada Kupa šampiona lako prošao mađarsku Dožu. Renoviranje novobeogradske Hale sportova nije bilo završeno pre početka takmičenja, pa su prve dve pobede u finalnoj grupi, protiv Našue i Orteza, ostvarene u "Pioniru".

Beogradske košarkaške svečanosti

Nakon uspeha i u Barseloni, Partizan je pred 8.000 ljudi u ušminkanoj i proširenoj Hali sportova pobedio solunski Aris, aktuelnog grčkog i evropskog šampiona sa Galisom i Janakisom u ekipi.

Usledio je niz čuvenih utakmica na Novom Beogradu koji je po ugledu na neke druge kulturne manifestacije u glavnom gradu, nazvan BEKOS – Beogradske košarkaške svečanosti. Redom su pred prepunom dvoranom padali Makabi, Trejser, Barselona…

Sa devet uzastopnih pobeda, Partizan je već tri kola pred kraj takmičenja u grupi obezbedio prvo mesto i učešće na fajnal-foru u belgijskom Ganu – prvom tako formatiranom završnom turniru u istoriji najjačeg evropskog takmičenja.

Kobni Makabijevi Amerikanci

Nakon priprema na Petrovaradinu, Partizan je sa velikim ambicijama otputovao u Belgiju, gde su ga ponovo čekali Makabi, milanski Trejser i Aris. U polufinalnoj utakmici, crno-beli su igrali protiv Makabija, ekipe koja je u Gan stigla zahvaljujući pobedi u poslednjem kolu grupne faze upravo protiv Partizana.

Iako je u jednom periodu utakmice imao dvocifrenu prednost, mladi Partizanov tim nije izdržao breme favorita i neugodnu atmosferu koju je stvorilo nekoliko hiljada Izraelaca.

Porazu od 82:87 najviše su doprineli Makabijevi Amerikanci, Gi sa 34 poena, Sims sa 18 i Barlou sa 11. Dan kasnije, u borbi za treće mesto, savladan je Aris rezultatom 105:93.

Iz današnje perspektive, kada vremenska distanca pokazuje da je ovo, verovatno, bila najbolja ekipa u Partizanovoj istoriji, deluje da su crno-beli u Ganu bili veliki favoriti i da je propuštena ogromna šansa da se već tada osvoji Kup šampiona.

Ipak, ne treba prevideti da su u tom trenutku, u ekipi bez stranaca, najiskusniji košarkaši bili Obradović i Savović sa 28 godina. Paspalj i Nakić imali su po 22, Đorđević i Pecarski 21, Divac 20 a trener Vujošević samo 29 godina.

1992 – Sezona u kojoj je Evropa za trenutak zaćutala

Leta 1991. godine, uprava Partizana je u Beogradu tražila novog trenera, dok je Željko Obradović bio u Poreču na reprezentativnim pripremama pred Evropsko prvenstvo u Rimu.

Ne videvši bolju zamenu za Duška Vujoševića, koji je podneo ostavku posle glatkog poraza od Jugoplastike u finalu jugoslovenskog prvenstva i završio u Crvenoj zvezdi, Dragan Kićanović je predložio da se na mesto prvog trenera postavi aktuelni plejmejker Željko Obradović.

Predsednik Radojica Nikčević, Dragan Todorić i Đorđe Čolović bili su začuđeni predlogom, ali su ga vizionarski prihvatili. Kao protivteža Obradovićevom neiskustvu, Aleksandar Nikolić je postavljen na mesto stručnog saradnika.

Partizan je priliku da igra protiv najboljih evropskih klubova te sezone dobio zahvaljujući promenjenom sistemu najjačeg evropskog takmičenja.

Novo ime i sistem takmičenja

Dotadašnji Kup evropskih šampiona, FIBA je preimenovala u Evropsku ligu. Mogućnost da se takmiče stekli su vicešampioni nacionalnih prvenstava, pa čak i neki slabije plasirani timovi iz najjačih evropskih liga.

Tako je i Partizan, poražen od Jugoplastike u prošlogodišnjoj finalnoj seriji poslednjeg Prvenstva Jugoslavije u kojem su nastupali i timovi iz Hrvatske, zaslužio mesto u drugom kvalifikacionom krugu. U dve utakmice ubedljivo je pobeđen mađarski Solnok zbirnim rezultatom 181:137.

Zbog povećanog broja učesnika, timovi su nakon kvalifikacija, za razliku od pređašnjih sezona, bili raspoređeni u dve grupe od po osam ekipa. Partizan je dospeo u grupu B sa Huventudom, Estudijantesom, Filipsom iz Milana, Bajerom 04, Arisom, holandskim Komodorom i belgijskim Maes Pilsom.

Prosek starosti Partizanovih igrača u istanbulskoj sezoni bio je 21,7 godina. U timu nije bilo stranaca. Ekipu su pred početak sezone napustili Žarko Paspalj, Miroslav Pecarski, Marko Ivanović, Oliver Popović i Željko Obradović, koji je dobio novu ulogu.

Iz IMT-a su se vratili Vlada Dragutinović i Slaviša Koprivica. Iz Zvezde je došao Mlađan Šilobad, a iz novosadskog NAP-a Željko Rebrača. Najiskusniji igrač novog tima bio je Dragan Šarić, pridošlica iz Vojvodine. Zoran Stevanović, Ivo Nakić i Nikola Lončar ostali su u klubu uz bekovski tandem Predrag Danilović – Aleksandar Đorđević, predvodnike i najbolje strelce ekipe u šampionskoj sezoni.

Partizan de Fuenlabrada 

FIBA je donela odluku da zbog rata koji se rasplamsavao u Hrvatskoj, timovi sa prostora Jugoslavije moraju kao domaćini da igraju van zemlje. Posle obavljenih priprema u Budvi i na Kopaoniku, gde su ostvareni dobri rezultati u pripremnim utakmicama, odlučeno je da će Partizan kao domaćin utakmice Evropske lige igrati u Fuenlabradi, predgrađu Madrida.

Partizan je sa devet pobeda i četiri poraza osvojio četvrto mesto u Grupi B, poslednje koje je vodilo u četvrtinu finala. Bitna pobeda za prolazak ostvarena je "na domaćem terenu" u Fuenlabradi protiv Huventuda, kada je Zoran Stevanović pred kraj meča pogodio dva slobodna bacanja, a Slaviša Koprivica blokadom na drugoj strani terena sačuvao pobedu – 76:75.

U seriji na dve dobijene utakmice čekao je Knor iz Bolonje, prvoplasirani iz grupe A. Knor je imao prednost domaćeg terana, a propozicije su bile takve da je u prvoj utakmici Partizan bio domaćin.

Jedna utakmica u Beogradu 

FIBA je dozvolila da se utakmica odigra u Beogradu. U "Pionir" nije došlo više od 4.500 gledalaca, a entuzijazam beogradskih navijača nije bio na nivou iz Fuenlabrade. Crno-beli su pobedili rezultatom 78:65.

Prva utakmica u Bolonji tesno je pripala domaćinima – 61:60. Uzbudljiva majstorica završena je pobedom Partizana 69:65. Pamti se zakucavanje Zorana Stevanovića koje tabla nije preživela.

Usledila je pauza od skoro pola sata koja je presekla dobar početak Italijana. Gađajući ih različitim predmetima, razočarana bolonjska publika ispratila je crno-bele na fajnal-for.

Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! 

Filips iz Milana i strašni Doukins u dvorani "Abdi Ipekči" nisu sprečili Partizan da se plasira u finale. Huventud je u španskom okršaju ubedljivo savladao Estudijantes i zakazao treći susret sa Partizanom te sezone – 16. aprila 1992. godine.

Posle dobre igre u prvom poluvremenu, crno-beli su imali višak od šest poena – 40:34. Sredinom drugog dela igre Partizan je vodio i sa maksimalnih 55:45, ali se do kraja utakmice prednost polako topila.

Igrao se poslednji minut meča, a na semaforu je pisalo 68:68. Viljakampa je promašio slobodno bacanje (šutiralo se "jedan za jedan") ali je loptu uhvatio Morales i iznudio peti prekršaj Danilovića.

I Morales je promašio penal, ali je Tompson u skoku loptu ćušnuo do Đofrese. Đofresa je potrošio 20 sekundi pa krenuo u prodor, lako obišao Đorđevića i pogodio preko Stevanovića iz teške pozicije.

Lopta je prošla kroz obruč i upala pravo u ruke Moralesu koji je naivno, ne dajući vremena svojim saigračima da se postave u odbrani, uručuje Koprivici. Koprivica izvodi loptu do Đorđevića, a on juri pored desnog auta, zaustavlja se pred linijom za tri poena, naskače na šut nogama okrenutim gotovo ka bočnom autu i rotirajući telo u vazduhu ispaljuje loptu ka košu – i donosi Partizanu do sada jedinu titulu prvaka Evrope.

1998 – Osam poraza zaredom pa fajnal-for u Barseloni

Neviđeno u dotadašnjoj klupskoj praksi, nakon Željka Obradovića, nijedan trener Partizana u poslednjoj deceniji 20. veka nije sastavio ni cele dve sezone na klupi.

Bora Džaković, Ranko Žeravica i Miroslav Muta Nikolić osvojili su od 1994. do 1997. godine tri uzastopna Prvenstva Jugoslavije, prvi put otkad se u njemu takmiče samo klubovi iz Srbije i Crne Gore.

Nikolić je crno-bele doveo i do osmine finala Evrolige, gde je poražen od Olimpijakosa, pa je na klupi dočekao i početak sledeće sezone – 1997/1998. Najbolji strelac ekipe Mića Berić napustio je Partizan. Jezgro tima koje je već tri godine ostalo slično pojačali su Vladimir Đokić i Miroslav Radošević, najbolji strelac prošlogodišnjeg prvenstva.

Trener Nikolić ambiciozno je najavio pohod na vrh Evrope, ali posle solidnog evropskog početka usledio je niz od osam poraza. Nakon onoga u 13. kola protiv grčkog AEK-a u Beogradu, Nikolić je podneo ostavku.

Njegov pomoćnik Milovan Kime Bogojević preuzeo je ekipu i uspeo da je pobedama protiv Timsistema iz Bolonje i AEK-a u Atini "ugura" među 16 najboljih.

Osveta Olimpijakosu i poraz od Danilovića i Nesterovića 

U osmini finala čekao je prošlogodišnji dužnik, šampion Evrope Olimpijakos, i dalje sa Dudom na klupi. Partizan je odmah napravio brejk u Atini (78:74) i završio posao u prepunom "Pioniru" (72:60).

U četvrtfinalnoj seriji protiuv CSKA odigrana je utakmica više, ali je epilog bio isti. Posle prve pobede u Beogradu (87:72) i ubedljivog poraza u Moskvi (52:77), Partizan je posle majstorice na domaćem terenu (89:77) obezbedio plasman na fajnal-for u Barseloni, treći u klupskoj istoriji.

Budući prvak Evrope, Kinder iz Bolonje, bio je u polufinalu prepreka preko koje se nije moglo. Partizan je stradao od svojih Danilovića i Nesterovića. Već posle prvog poluvremena, u kojem su igrači Kindera iz igre promašili samo dva puta, pobednik se naslućivao.

Ni utešna utakmica za treće mesto nije prošla mnogo uspešnije. Još jedna ekipa iz Italije, Beneton iz Treviza, bila je bolja – 89:96. Na fajnal-foru u Barseloni Partizan su predstavljali Lukovski, Drobnjak, Radošević, Tomašević, Varda, Koprivica, Čubrilo, Dozet, Đokić i kapiten Haris Brkić.

2010 – Doviđenja Tel Aviv, dobro jutro Pariz i Francuska

Partizan je pred početak sezone 2009/2010, kao predstavnik Evrolige, dobio privilegiju, ali i ozbiljan zadatak da ode u Ameriku i odigra utakmice sa NBA ekipama Finiksa i Denvera.

Pred Stodemajera, Gorana Dragića, Granta Hila, Karmela Entonija i Nenea pošla su Partizanova deca – Sinovec, Milošević, Đekić, Lešić, Veseli, Mitrović, Lučić, uz iskusnije članove prošlogodišnje ekipe Božića, Rakočevića, Vraneša i Rašića.

Dušan Kecman se vratio, posle godinu dana, iz Panatinaikosa. Na američko putešestvije, kao prvo pojačanje, krenuo je i Aleks Marić, australijski centar srpskog porekla koji je došao kao nepoznat igrač sa malom minutažom u španskoj Granadi, a otići će naredne godine iz Partizana u Panatinaikos kao najbolji centar Evrope i član najkorisnije petorke Evrolige.

Po povratku iz Amerike, jednogodišnji ugovor je potpisao i Lorens Roberts, krilni centar kojeg se Crvena zvezda odrekla posle nezgodne povrede.

Planirani i već dogovoreni povratak Miltona Palasija se izjalovio, pošto Amerikanac nije došao u Beograd u dogovoreno vreme i Partizan je odlučio da ga ne čeka. Plan B za dovođenje plejmejkera sproveden je tek neposredno pred prvu utakmicu protiv Unikahe u "Pioniru". Lester Mekejleb došao je iz malo poznatog turskog Mersina, a otići će naredne godine iz Partizana u Montepaski Sijenu kao član druge najbolje petorke Evrolige.

"Vidimo se u Beogradu"

Osim Unikahe, u Partizanovoj Grupi B bili su Olimpijakos, Efes, Ritas i Orlean. Unikaha je na startu slavila u "Pioniru", ali su Marić i Mekejleb odmah nagovestili da će biti mnogo korisniji nego što su navijači mogli očekivati čitajući im dotadašnje košarkaške biografije.

Navijači Partizana još dobro pamte 25 poena Rašića za pobedu nad Olimpijakosom, skok-šut Kecmana za pobedu protiv Efesa i Vujoševićevu "pretnju" nakon poraza u Litvaniji: "Vidimo se u Beogradu", nakon koje je Ritas iz "Pionira" ispraćen sa okruglo 30 poena manje na svojoj strani semafora.

Sa pet pobeda i pet poraza Partizan se kao trećeplasirani u grupi, četvrtu godinu u nizu, plasirao u TOP 16 fazu takmičenja.

Lamonika pred televizorom

U novoformiranoj grupi bili su Marusi, šampion Evrope Panatinaikos i neporažena Barselona. Aleks Marić, igrač koji je bio temelj Partizanove igre, povredio se i nije mogao da igra drugu fazu takmičenja.

Crno-beli su već u prvom kolu napravili veliko iznenađenje u Atini, a zatim i protiv neporažene Barselone u "Pioniru" koji, verovatno, nikada nije bio puniji.

Pit Mikel je snalažljivim šutem u poslednjim trenucima utakmice pokušao da izvuče pobedu. Lopta je ispala iz obruča, a Roberts je skočio i ćušnuo je što dalje od koša. Nije moćna Barsa htela da se pomiri sa porazom, pa je sudija Lamonika morao dugo da gleda snimak i konačno donese odluku da je Roberst loptu udario u trenutku kada nije bilo izgleda da se vrati u koš.

Posle ovakve dve utakmice, za prolazak dalje nije trebalo mnogo – pobeda u Beogradu nad Marusijem. Partizan je uz Barselonu prošao dalje. Šampion Evrope nije.

Dva poraza u produžetku

Treću godinu zaredom Partizan je igrao četvrtinu finala Evrolige. Ovoga puta protiv Makabija. Prva utakmica u Tel Avivu i odmah je napravljen brejk.

Druga je ličila na formalnost – svi su čekali povratak u Beograd i verovali da prepuna Arena nije mesto gde Makabi može da ispravlja greške. Partizan je odigrao dve savršene utakmice i uz "Da volim crno-bele" krenuo ka Parizu na prvi posle 12 godina i, za sada, svoj poslednji fajnal-for.

Ako sreća ima leđa i stvarno može da ih okrene, onda ih je sigurno okrenula Partizanu protiv Olimpijakosa u dvorani "Bersi".

Retko se na košarkaškom terenu postaje junak promašajem cele konstrukcije koša, ali je to Miloš Teodosić tog dana postao, pošto je Džoš Čildres njegov neuspešan pokušaj da utakmicu reši šutom za tri poena sproveo u obruč i izborio produžetak, koji je na kraju pripao Olimpijakosu.

Utakmicu za treće mesto protiv CSKA, Partizan je takođe izgubio tek nakon 45 minuta igre.