Šta će reći o Stefu Kariju sada

Šest utakmica bilo je dovoljno da Golden stejt zabeleži četiri pobede nad ekipom Boston seltiksa.

Jedan od dva najtrofejnija kluba u istoriji NBA lige, izgubio je i drugi meč u svom "Ti-Di gardenu" i tako ostao na skromnih 17 trofeja "Leri O'Brajan".

Sa druge strane, tim iz San Franciska svojim vitrinama priključuje sedmu titulu najboljeg svetskog klupskog šampiona. 

Za razliku od Bostona, koje je svoje titule osvajao pre mnogo godina i koji je u poslednjih 36 sezona osvojio jedan trofej, Golden stejt je sinoćnom pobedom zacementirao svoj status najbolje ekipe današnjice.

Po četvrti put u poslednjih sedam sezona, "ratnici" su uz šampanjac i tompus proslavili ogroman uspeh.

Dokazali su Voriorsi mnogo toga ovom titulom.

Dokazali da im nije potreban Kevin Durent, da i dalje kroz draft i dobar skauting mogu da sastave šampionsku ekipu, da sistem koji gaje može da sruši bilo kog protivnika i odbranu, da su jedinstveni i da ih ne možete kopirati, da koliko god bili kritični prema njima i tražili im dlaku u jajetu, morate im odati poštovanje i sve zasluge.

Onaj ko je možda bio i pod najvećim pritiskom i ko više od ostalih ima šta da dokazuje, svakako je Stef Kari.

Godinama (nekada sa opravdanim razlogom, nekada i ne), Vordel Stefen Kari nalazio se na udaru kritika.

"Atleticizam i eksplozivnost Stefa Karija su ispod standarda. Ne završava dobro ispod obruča, mora da bude bolji prilikom kontrole lopte. Moraće znatno da napreduje kao plejmejker, ako želi da ostvari bilo kakav uspeh u NBA", glasio je Karijev ruki skaut izveštaj.

Kada su ga te 2009. godine pitali gde vidi sebe za deset godina, Stef je između ostalog rekao da se nada da će i dalje biti u NBA ligi.

Nekoliko, tj. mnogo godina kasnije, ušao je u odabrano društvo sa četiri NBA titule, dvostrukim MVP priznanjem u regularnoj sezoni, četiri puta bio je član najbolje petorke lige, osam puta Ol-star učesnik, dva puta osvajač takmičenja u brzom šutiranju trojki, dva puta najbolji strelac lige, jednom najbolji kradljivac, da bi ove sezone osvojio ono što mu se najviše zameralo i što mu je nedostajalo.

Pri prvom osvajanju titule ove generacije Golden stejta, MVP finala bio je Andre Igodala.

Velika polemika vodila se oko toga, ali su analitičari i kritičari za glavne argumente imali to što Kari nije bio lider ekipe ni u jednoj kategoriji osim poena i što ne samo da nije čuvao protivničkog najboljeg igrača već su često morali da ga "kriju" na parketu u odbrani.

Potom, usledilo je čuveno finale 2016. godine protiv Klivlenda, kada je Golden stejt ispustio prednost od 3-1 u finalu.

Karijev manjak koncentracije i želje, pogotovo u četvrtim četvrtinama, uticali su u velikoj meri na njegove brojeve, promašaje, izgubljene lopte, ali i na njegovo nasleđe.

Nakon tog finala, Golden stejt je u svoje redove doveo Kevina Durenta, sa kojim su prelako osvojili dva naredna prstena. 

Ipak, MVP tih finala bio je upravo Kej-Di, pa su se te titule pripisivale više njemu nego Kariju i ostatku Golden stejta.

Stef se, s razlogom, na ogromnom udaru kritika našao i 2019. godine, kada je morao bez povređenih Durenta i Tomspona da vuče ekipu u finalu protiv Toronta, koje je izgubio, kao i prošle sezone, kada ni kroz plej-in nije uspeo da svoju ekipu ugura među osam najboljih na Zapadu.

Međutim, u svakom od neuspeha i situacija u kojima je kritikovan, Stef je govorio o budućnosti, kako će se još više raditi, truditi i napredovati i kako se ekipe Golden stejta treba plašiti.

Početkom ove sezone, prema mišljenjima analitičara i stručnjaka, nisu bili među tri favorita za prsten. Retko ko je mogao uopšte da pomisli da pored Bruklina, Lejkersa, Milvokija i ostalih timova, Golden stejt poseduje ono što je potrebno da bi se vratio na tron.

Oni su ipak verovali od prvog dana. Uprkos povredama i promenama u rotaciji, regularni deo su završili na visokom trećem mestu sa 53 pobede, da bi se onda kroz Zapadnu konferenciju blago rečeno prošetali.

Jokić i Denver, potom Dža i Memfis, pa onda i Luka i Dalas, nisu predstavljali nikakvu pretnju po tim Stiva Kera.

Kada je došao red na veliko finale i Boston, karte i izgledi su se promenili i, odjednom, Voriorsi su postali favoriti za titulu.

Boston je pokazao zube, preokretom došao do pobede u prvoj utakmici i nagovestio da je sazreo i da ima potencijal za osvajanje prstena.

Kada su Seltiksi poveli sa 2-1, mnogi su uskočili na taj voz i verovali da je sve gotovo.

Stef je mislio drugačije.

Ovoga puta bez Durenta, bez nestvarno dobrih Kleja i Grina, bez Livingstona i Igodale (u toj meri), stavio je čitavu ekipu na svoja leđa i vodio je do samog vrha.

U proseku, u šest utakmica u ovogodišnjem finalu, beležio je 31,2 poena, šest skokova i pet asistencija i nije bilo dileme da li će osvojiti trofej nazvan po Bilu Raselu, trofej koji mu je nedostajao da kompletira vitrinu unikatnog budućeg člana Kuće slavnih. 

Promenio je igru, učinio da ne možete da poverujete svojim očima, da morate da ga čuvate duž celog terena, da se hvatate za glavu i pre nego što je izbaci loptu iz ruku.

Ujedno, upropastio je igru. Naterao je milione i milione košarkaša, što sadašnjih, što budućih, da pomisle da mogu da urade ono što on radi. 

Naterao je mnoge da pomisle da mogu da šutnu sa deset metara i već krenu da trče u odbranu, da driblingom zaobiđu čuvara kao da je čunj, da mogu da iznesu igrača na leđima i loptu zavrnu na tablu i poentiraju uz faul s takvom lakoćom.

Odavno je dokazao da je najbolji šuter u istoriji košarke, a ove sezone napokon je svoje ime uvrstio rame uz rame sa najboljim igračima ovog sporta.

Da li se nalazi među 20, 15, 10 ili pet najboljih u istoriji košarke, to treba ostaviti nekim većim stručnjacima, ali ne treba biti ekspert svetskog renomea da se shvati da ovo što radi Stef Kari u košarci danas, treba svakog sekunda ceniti, diviti se i poštovati.