Problem srpske košarke – stranci gase i teraju domaće talente

Pre samog početka, ogradio bih se da ovo neće biti nostalgični tekst koji će da kuka o tome kako je nekada sve bilo bolje nego sada, već tekst o tome kako bi mogla da izgleda budućnost srpske košarke.

Trpi reprezentacija

"Lanac komande" po kojem se prave greške je od ranije jasan, poznat i ide u oba smera: Organizacije-savezi-klubovi-menadžeri-košarkaši.

Hteli mnogi da priznaju to ili ne, kako na klupskom, tako i na reprezentativnom nivou, Srbija beleži očigledan pad kada su u pitanju rezultati, ali i broj kvalitetnih mladih igrača.

Godinama smo se busali u grudi i hvalili domaćim igračima koje su zvezde naših klubova i reprezentacije, kao i brojnim talentima koji će biti spremni za smenu generacije, a realnost je postala nešto drugačija.

Na reprezentativnom nivou, Srbija je u poslednjih par utakmica doživela šokantne poraze od Gruzije i Švajcarske, složićemo se, selekcija koje nisu košarkaški giganti.

Razlog toga jesu Fiba prozori, koji zbog sukoba brojnih organizacija, rezultuju neigranjem najkvalitetnijih igrača iz NBA lige ili Evrolige.

Prethodnih puta kada se to dešavalo, Srbija, za razliku od zemalja u regionu , kao što su Hrvatska i Slovenija, ali i ostatka Evrope, nije imala većih problema, jer je baza domaćih igrača bila poprilično kvalitetna, a ti košarkaši su bili bitni šrafovi u svojim klubovima.

Ovog kvalifikacionog prozora to nije slučaj.

Pored toga što se desila promena na poziciji selektora, kao i činjenice da nije bilo previše vremena za uigravanje potpuno nove ekipe, srpski košarkaši su u velikoj meri podbacili, a razlog toga može biti uloga u klubovima u kojima igraju.

Srbija ove godine u NBA ligi ima šestoricu sjajnih momaka i košarkaša, generacijskih talenata (Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović, Nemanja Bjelica, Boban Marjanović, Alen Smajlagić i Aleksej Pokuševski), kao i devetoricu u Evroligi (Vasilije Micić, Nikola Milutinov, Nikola Kalinić, Vanja Marinković, Stefan Jović, Vladimir Lučić, Marko Gudurić, Nemanja Nedović, Vladimir Micov), plus košarkaši koji nastupaju za Crvenu zvezdu.

Utisak je da kada bude ostala bez pomenutih igrača, da li zbog Fiba prozora, da li zbog smena generacija, koja je neizbežna, Srbija nije spremila novu turu kvalitetnih košarkaša.

Problem toga jeste ogroman broj stranaca u našim klubovima.

Stranci od ABA lige, do KLS-a

Lendri Noko je čak deveti kojeg je Crvena zvezda potpisala ove sezone, a zajedno sa Partizanom, brojka stranih igrača stiže i do 15, a deluje da se "večiti" neće na tom broju dugo zadržati, pošto se pominje da bi još dvojica trebalo da stignu u Partizan.

Govorimo o čak tri petorke igrača koji su za veliki novac došli u srpske klubove i kojima se uglavnom podređuje igra.

Uprkos većem broju stranaca, utisak je da se rezultati i uspesi najvećih srpskih klubova nisu poboljšali.

Pre deset godina, Partizan je ostvario najveći klupski uspeh srpske košarke u novijoj istoriji, plasiravši se na fajnal-for Evrolige.

Potpuno nestvarno iz današnjeg ugla deluje to što su crno-beli to uspeli sa tri stranca (Roberts, Mekkejleb, Veseli), koji su neosporno donosili prevagu, ali su bili praćeni odličnim i kvalitetnim domaćim igračima, koji su imali podjednak status i privilegije u timu.

Sa druge strane, Crvena zvezda je ne tako davno uspela da izbori plasman u četvrtfinale Evrolige, a među osam najboljih ekipa u elitnom evropskom takmičenju, našla se takođe uz pomoć tri strana košarkaša (Miler, Cirbes, Kinzi).

Danas, Partizan sa petoricom stranaca se grčevito bori za mesto koje vodi u plej-of ABA lige i igra Evrokup, a iako su prošle sezone bili favoriti za osvajanje drugog po rangu takmičenja u Evropi, ove sezone su izgubili taj status, pa će pokušati iz senke da iznenade ostale.

Crvena zvezda se sa druge strane bori u Evroligi, ali ni devet stranaca koliko ih je ukupno bilo u dosadašnjoj sezoni, nisu previše pomogli u elitnom takmičenju, pa je srpski klub bliži dnu tabele nego li mestima koje vode u plej-of.

Pre rastanka sa trenerom Obradovićem, pojavio se i problem u vidu statusa domaćih igrača, pa ostaje pitanje i da li u srpskim klubovima vladaju dvostruki aršini, oni za strance i oni za naše igrače.

Tržište igrača, kako u ostalim sportovima, tako i u košarci, u velikoj meri se promenilo, te tako veoma kvalitetnog stranca, koji će biti lider i mozak ekipe, ne možete dovesti ispod nekih 300 hiljada evra po godini, pa tako veći broj stranaca crpi ogromna sredstva iz budžeta.

Dva najveća srpska kluba su večito pod pritiskom rezultata, zbog čega mladi i talentovani srpski košarkaši retko dobijaju prilike, pa smo tako ove sezone ostali uskraćeni za veće minutaže i partije Trifunovića, Tarlaća, Uskokovića, Simanića, Radanova i drugih.

Menadžeri kolo vode

Situacija je slična ili još gora u regionu, pa ostaje pitanje da li je ono što se smatrao nepresušni izvor talenata na prostoru bivše Jugoslavije, a pogotovo Srbije, ipak presušio, pa u nedostatku kvalitetnih talenata, klubovi moraju da angažuju strance.

Ogromnu ulogu u svemu tome igraju menadžeri. Ljudi koji u velikoj meri utiču na izgled srpskih klubova, stvorili su svoju imperiju i monopol igrača, kojima upravljaju i vuku konce u brojnim klubovima.

Veliku krivicu toga snose i sami klubovi. Skauting službe gotovo da više ne vrše funkciju, pa umesto da se uloži malo veći napor i neotkriveni biseri traže u znatno mlađim selekcijama, timovi se opredeljuju za preporuke menadžera i igrače koji donose instant "kvalitet".

Tako imamo situaciju da pored timova u ABA ligi, čak i ekipe koje se takmiče u nižim rangovima (KLS), imaju strance. Mladost iz Zemuna ima pet inostranih košarkaša, Novi Pazar četiri, dvojica su u Dinamiku i Vršcu, a ima ih i u Kolubari, Slogi, Slobodi, Tamišu...

Dolazimo do priče da se nekadašnji centri srpske košarke, koji su našoj zemlji, Evropi i svetu ponudili najveće igrače, polako gase, pa igrači koji nemaju "leđa" u vidu menadžera ili nekih drugih "kombinacija", gube strpljenje u Srbiji, radije opredeljuju da igraju u inostranstvu.

Polako - ali sigurno, košarka u Srbiji ulazi u veće probleme, kako na klupskom, tako na reprezentativnom nivou.

Prvi potez u rešavanju problema je znati i priznati da problem postoji, a potom pokušati nešto uraditi po tom pitanju.

Rešenje ne sme biti dodeljivanje srpskog državljanstva stranom košarkašu, kako bi onda on mogao da igra u Kupu, a potom možda i zauvek napustio Srbiju.

Ostaje nada da će čelni ljudi Košarkaškog saveza, kao i samih klubova, u nekom narednom periodu otvoriti oči, prihvatiti realnost i doneti dobre odluke za dobrobit srpske košarke.

Naravno, krivica je i na samim igračima, koji ne smeju prestati naporno raditi, biti strpljivi, profesionalni, na svakom koraku predstavljati Srbiju i njenu košarku na pravi način i znati da do uspeha, ne sme biti prečica.