Obradović je na raskrsnici i sam bira - put Radonjića ili put Alimpijevića?

Istina, jedna od te četiri pomenute evroligaške pobede ostvarena je na briljantan način protiv lidera CSKA iz Moskve (86:84), koji je u srpskoj prestonici pao posle produžetka. Velika je bila i ona u Milanu, protiv nikad konkuretnijeg Armanija (87:79). Ali i pored ta dva bljeska i donekle očekivanih trijumfa protiv Asvela i Baskonije, dominira opor ukus skupljenih deset poraza, od kojih mnogi liče jedan na drugi poput beba u porodilištu.

I sva ta "deca" su Sašina. Sva imaju njegov DNK. A koje su mu karakteristike?

Ukratko - timske hemije skoro i da nema, ali zato nema ni jasno podeljenih uloga. Nejasna je ideja u napadu, u kojem vrlo često nema ni opcije A, dok je opcijama B, C ili D izlišno govoriti.

Obradovićev tim luta, sa njim na čelu.

Ono što je apropo hemije počelo da se pravi na početku sezone i dobijalo nekakve obrise, kao da je gumicom obrisano kada je u tim stigao Džoni O'Brajant.

Dolazak Amerikanca, koji bez ikakvog spora ima ekstra kvalitet i može da pravi razliku u Evroligi, umesto nadogradnje doneo je urušavanje onoga što je Obradović sa svojim saradnicima zidao letos na Kopaoniku. Sve to naravno iz nehata.

Niti je takav epilog želeo O'Brajant, niti je takav epilog želeo Obradović. Niko u redovima srpskog evroligaša to nije mogao da predvidi. Ali dogodilo se. I traje (još uvek).

A trpe svi.

Pre svega timski rezultati (prošlog vikenda je "izgubljeno" prvo mesto u ABA ligi, dok se samo dno evroligaške tabele vrlo blizu).

Ali trpi i timska igra, koja je sve maglovitija.

Trpi do nedavno najbolji strelac Evrolige Džordan Lojd, i njegov napadački ritam.

Trpi i mladi Boriša Simanić i njegovi minuti.

Trpe i navijači, čije strpljenje sve manje a razočaranje sve veće.

Trpi i uprava kluba, i utihnuli sportski sektor, koji je pod sve veći pritiskom.

Puno toga trpi, ali trpi najviše lik i delo trenera i klupske legende Saše Obradovića, koji je pomenutog desetog dana juna među zidinama Kalemegdanske tvrđave sigurno bio svestan da će biti puno izazova i još više problema, ali kome je taj nenaručeni paket briga stigao brzom poštom.

Zvezda je sinoć u porazu od Albe (84:90) na parketu najbolje izgledala sa mladim plejmejkerom Aleksom Uskokovićem na terenu, što je svojevrstan apsurd s obzirom na činjenicu da je to ovom mladiću bila tek treća evroligaška utakmica u sezoni, a prva u kojoj je igrao dvocifreni broj minuta. A to otvara i pitanje smisla dovođenja Tejlora Ročestija na dva meseca i usporavanje razvoja i sazervanja momka koji je svaku dobijenu priliku "na kašicu" i iskoristio.

Da li je jedno od rešnja bilo tu, pred nosom i u vidu forsiranja i trpljenja upravo tog Uskokovića? Cost-benefit analiza bila bi u tom slučaju i više nego pozitivna.

Naravno, lako je biti general posle bitke i iz ćoška sipati "trebalo je ovako" savete. Ali to sa druge strane ne skida odgovornost sa Obradovića što mu ekipa i pored izbegavanja ozbiljnijih problema sa kovid-19 slučajevima i povredama u dosadašnjem toku sezone ne izgleda bolje od onih koji su te probleme imali, već klizi ka sve većoj dezorjentisanosti. I to što se, kao po kakvom pravilu, neizvesna završnica šablonski gubi.

Tri kola ostala su do prolazne stanice zvane polovina sezone. Iako će možda nekom delovati kao preuranjen zaključak, jasno je da od plasmana u plej-of nema ništa. I to nije nikakva tragedija. Da li je neuspeh? Sudićemo kasnije...

Međutim, ono što je urgentno je izbor ili tačnije rečeno "izbor" koji će Obradović morati da napravi, a tiče se sudbine i karkatera sezone.

Da li će ona biti poput one 2014/2015, kada je predvođenja najuspešnijim trenerom kluba u istoriji Dejanom Radonjićem nakon solidnog nastupa i plasmana u tadašnji Top16 Evrolige usledilo osvajanje triple-krune (ABA liga, Kup Radivoja Koraća i KLS) i početak dominacije u domaćim okvirima?

Ili će pak na kraju sličiti na onu prvu post-Radonjić sezonu, 2017/2018, kada je na klupi bio mladi Dušan Alimpijević, koji je i pored 11 pobeda u Evroligi (kako to dobro zvuči) u aktuelnom formatu (ali sa 16 klubova) ipak poražen u finalu plej-ofa ABA lige od podgoričke Budućnosti sa 3-1, što je značilo sporazumni rastanak sa klubom koji se preselio u Evrokup naredne sezone.

Osnovna razlika između te dve takmičarske kampanje i ta dva tima pored krajnjih rezultata je u pravovremenim reakcijama i odlukama struke tokom sezone, prepoznavanja znakova pored puta i balansu u podeli uloga među srpskim i stranim igračima.

Kapiten Lazić je bio akter u obe sezone, Davidovac i Dobrić se dobro sećaju ove druge, te bi uz dugogodišnjeg predsedka kluba Čovića mogli i morali da budu dobri savetnici Obradoviću prilikom tog neopipljivog izbora. Vreme je sada.

Marko Ljubomirović (LjubomirovicM)