Žoc, Kića i Maršal sa Morave – legende i mitovi čačanske košarke

"Ako si rođen u Čačku, već si završio košarkašku osnovnu školu, ili akademiju", smatra legendarni Dragan Kićanović.

"Mi imamo 52 reprezentativca koji su prošli kroz ovu dvoranu, i to nema nijedan grad u Jugoslaviji, to niko nije imao. Mi smo imali tri olimpijske medalje, Beograd dve, to su bili tamo igrači sa strane. Partizan, Zvezda... Dok Kićan nije otišao tamo, oni nama nikakva konkurencija nisu bili. Ljudi pričaju veštački neke priče, koje uopšte nisu istinite. Ja realno govorim, to je tako bilo...", iskreno i uverljivo će Radmilo Mišović, verovatno najveća sportska legenda grada.

A najbolji trener i najpoznatiji Čačanin u svetu, Željko Obradović, dodaje:

"Govorio je Krešo Ćosić: kad ti treba visok igrač odeš u Dalmaciju, kad ti treba plejmejker i šuter tražiš ga u Čačku. Time je valjda sve rečeno."

Zašto baš Čačak?

Zašto je ova igra tako dobro uspela u gradu na Moravi i kako je košarka postala prva asocijacija na Čačak?

Specifično podneblje

Marko Ivanović, nekada igrač a sada direktor u KK Borac, smatra da je Čačak jednostavno podneblje gde košarka uspeva.

"Da se razumemo, rađaju se deca, talentovana. Imali smo sreću da živimo u vreme ovih legendi i da imamo na koga da se ugledamo. Ipak, nosimo nešto prirodno, ne može sve trener da vas nauči. Nešto i majka mora da rodi."

On dodaje je da bilo pokušaja kopiranja, ali bez rezultata.

"Možete da iste ove trenere izmestite 50 kilometra dalje, u veći grad, ali to tamo ne može da zaživi. Probali su razni gradovi, probaju jednu godinu i nestanu. Ako nemate dobru bazu mlađih igrača, to ne može da uspe. Mi u Čačku u par klubova imamo sa preko 1.000 dece koja treniraju svaki dan, i čekaju da jednog dana postanu Kićanović, Mišović..."

Trener prvog tima Borca, koji će ove sezone prvi put igrati u Prvoj ABA ligi, Marko Marinović veruje da je upravo hala kraj Morave jedan od razloga takvog statusa.

"Ona je jedinstvena u celoj Srbiji – samo je za košarku. Nema onih linija odbojkaških, rukometnih. Nego je adaptirana i jedina košarkaška sala u Srbiji. Tako da je jedan od razloga možda i to.

Darko Tanasijević, trener mlađih kategorija u vrlo aktivnom trećem gradskom klubu Mladost, kaže da je Čačanima košarka jednostavna, mada je to teško objasniti.

"Nije to nešto opipljivo, u smislu da znamo kako je to počelo i kada je to počelo. Generalno, od kad znam za sebe, znam da je košarka broj 1 sport u Čačku. I sasvim je prirodno da kao klinac počneš da treniraš košarku, jer to ti je način da stekneš drugove, da posle da izađeš s njima na basket i to se bukvalno samo nastavi, prenosi se ta neka ljubav s generacije na generaciju."

"Možete iste ove trener da izmestite 50 kilometra dalje, u veći grad, ali to tamo ne može da zaživi. Probali su razni gradovi, probaju jednu godinu i nestanu. Ako nemate dobru bazu mlađih igrača, to ne može da uspe. U Čačku u par klubova imate preko hiljadu dece koja treniraju svaki dan, i čekaju da postanu jednog dana Kićanović, Mišović, Obradović...", nadovezuje se direktor Ivanović.

A prva generacija košarkaša u Čačku pojavila se 1945, gotovo istovremeno kada su na Malom Kalemegdanu u Beogradu, tada novu igru počeli su da igraju Nebojša Popovića, Bora Stanković i ostali velikani.

Tačno dve decenije kasnije, Čačak su pogodile najveće poplave u istoriji grada. Ali tu 1965. Čačani ipak pamte po nečemu lepom. KK Borac postao je deo možda i najjače košarkaške lige u Evropi.

"Košarka je od tada postala večernji izlazak za stare i mlade Čačane", kaže profesor Aleksandar Stefanović, kojeg svi u gradu znaju kao Aca Puš, a koji zajedno sa legendarnim Radmilom može da svedoči o svim fazama razvoja ovog sporta ispod Ovčara i Kablara.

”To je bila atmosfera neka... nama je to bilo i pozorište ili šta hoćete. Ništa Čačak nije imao od razonode izuzev košarke. I ljudi su živeli za to", jasan je Mišović.

Aca Puš dodaje da u to vreme Čačak nije imao gde da utroši vreme, mladi nisu imali kuda da idu.

"Igranke su bile, ali to je bilo za studente, matine po podne i teško su roditelji bili saglasni s tim da mladići i devojke idu tamo, ali su bili saglasni kad je u pitanju košarka", i priseća se da nisu samo Čačani dolazili na utakmice Borca, već da je tu bilo ljudi iz Kraljeva, Užica, Gornjeg Milanovca, iz okolnih sela.

Godine 1963, desetogodišnji Dragan Kićanović shvatio je da postoji mnogo zanimljiviji sport od fudbala. A njegov, ispostaviće se, budući klub Partizan pokušavao da privoli lokalnu zvezdu Radmila Mišovića na trajnu selidbu u Beograd.

"Slavimo ove godine 75 godina postojanja, što je retkost. Temelje mita o čačanskoj košarci postavio je Radmilo Mišović", kaže aktuelni trener Borca, Marko Marinović, zvani Malina.

Prvi velikan Čačka – Radmilo

"I pre njega bilo je ljudi, ali sve u Čačku je vezano za njega kada se pomene košarka. Svi smo mi kao klinci počeli zahvaljujući njemu, koji je nama bio idol u tom sportu”, priča Dragan Kićanović.

Profesor Stefanović kaže da je glavni razlog zašto se taj prelazak nije finiširao to što Radmilo nije voleo da živi van Čačka. 

"Ja sam došao u periodu kad je bila zima, a košarka se igrala u to vreme leti. To je bilo prvenstvo, kraj i meni je bilo dosadno u Beogradu. Šta ću, dokon ceo dan, nema igre, nema ovo... Kafana, kafana, kafana, i ja vidim da ću da propadnem. I ja sednem na 'Ćiru' i pobegnem im jednom. Oni mene vrate", priseća se Mišović, a Stefanović se nadovezuje.

"Tri puta je on dolazio meni, u moju kuću, tamo kod hale gde sam živeo, i četvrti put kad je došao, rekao mi je: 'Nemoj da ti padne na pamet da me vraćaš! Ja ne mogu da živim u Beogradu.' Tako da je Radmilo posle toga postao pravi as, pravi igrač, bio uzor, bio kapiten koji je samo jedan put ispao s pet ličnih grešaka, a nikada nije dobio tehničku grešku."

Nadežda, Dis, Točak i Bora su i dan-danas simboli i ponos Čačka. A prvi pravi sportski simbol grada bio je Radmilo Mišović.

Rođen je Čačku dve godine pre osnivanja Borca, čiji će lider biti punih dvadeset godina nakon prve odigrane utakmice 1958. A u te dve decenije košarkaške poezije stalo je 7.456 poena i pet titula najboljeg strelca Jugoslavije.

O tome kakav je Mišović igrač i strelac bio, jedan Željko Obradović i dalje priča svojim igračima. A trenirao je zaista mnogo velikana i majstora.

"Meni je teško da im objasnim način kako je trenirao Radmilo Mišović. To danas ne može da se vidi u košarci. Način na koji je radio. On je uvek imao dva-tri dodavača i sve što je radio bilo je u punom sprintu. Sa pomeranjem, skok-šut, onaj njegov karaktersitičan s jednom rukom. Danas je to veoma teško objasniti igračima."

"Znate šta, on je bio čudan košarkaš, on je u onoj Jugoslaviji i radio šta je hteo. Međutim, on je jedna ličnost van košarke. Sa njim je potrebno da sednete i popričate 5-10 minuta, ili o drugim tema. Čovek posle toga postane bogatiji", nadovezuje se dva puta najbolji igrač Evrope i Radmilov saigrač i porijatelj Dragan Kićanović.

I Kića i Željko saglasni su da je Radmilo fenomen. 

"Verovatno da je uticalo i to što nikada nije hteo da ode iz Čačka, vraćao se ovde, jer je ovde imao svoj mir, svoje prijatelje, svoj način života i zato će biti broj 1. Jer je ostao veran gradu. Mi smo odlazili, put nas je vodio, a Radmilo je uvek bio ovde", kaže u Čačku popularni Žoc.

U gradu, ali i u medijima i danas se često citira izjava Kićanovića, koja je završila na jednom grafitu.

"A jesam izjavio kad sam bio najbolji igrač Evrope drugi put. Tu je bilo puno novinara, prvi put sam zaboravio to da kažem, ali drugi put je bilo pitanje jesam li zadovoljan, kako se osećam. Onda sam ja tužno rekao da sam nezadovoljan, da to nije to. Onda su svi skočili na mene, pa čekaj, kako, najbolji si igrač Evrope drugi put. Ali šta vredi kad sam ceo život drugi u Čačku!”, uz osmeh kaže najpoznatiji brka jugoslovenske košarke.

Ipak, takav as kakav je Radmilo bio, i pored velikih simpatija u ondašnjoj javnosti, za reprezentaciju Jugoslavije igrao svega pet puta i nikad na velikom takmičenju. Razlog je bio sukob sa legendarnim trenerom Rankom Žeravicom.

Radmilo se vrlo dobro seća tih momenata. 

"I sada mi gubimo utakmicu sa 54:53. I sad, ja poludeo. Ja ovom Arseniću kažem: 'Gledaj šta ovaj radi čovek, što nas ne pusti da igramo, čoveče, pet minuta?!' I kako je on (Žeravica) čuo, meni nije jasno. Samo je prileteo, kaže: 'Ti, bitango, nemoj više da očekuješ da ćeš biti pozvan!'"

Nakon tih reči, usledila je Radmilova psovka. A u ono vreme se kod Žeravice nisu opraštale ni manje stvari.

Mišović nije više bio pozivan u reprezentaciju, ali je dobio dodatni motiv kad je igrao protiv timova koje je vodio Ranko Žeravica – Zvezde i Partizana.

"E onda sam se ja spremio da im dokažem da sam igrač. I onda, kad dođem u Beograd, oni su strahovali, ko da im kuga dođe. Nema, to je tako bilo. I retko su nas pobeđivali, života mi moga", kaže Mišović.

A ova priča je (in)direktno uticala i na karijere Kićanovića i Obradovića.

"Moguće da je posle toga usadio i u meni i u Željku da ne pravimo, ajde da kažem, tako 'male' greške", smatra Kićanović, dok Željko dodaje: "Taj nadimak koji je dobio, Maršal sa Morave, objašnjava ko je bio Radmilo Mišović."

Kultno mesto – Želovo 

Košarka se tih godina najbolje igrala u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Zadru i Splitu. Ali najbolji basket u Jugoslaviji igrao se na Želovom igralištu u Čačku.

Upravo tu, kod Železničke stanice, prvi put loptu ka košu bacio je Dragan Kićanović.

"Ja sam rođen na železničkoj stanici, meni je deda bio železničar, otac železničar. Jednostavno, sve u životu mi je železnička stanica. Onda je i normalno što sam tamo odrastao, tamo počeo", u dahu priča Kića i nastavlja:

"A koliko god su u Čačku Morava i ta hala neki mit čačanske košarke, Želovo je isto tako jedan mit i to neverovatan. Recimo, Čačak može da se pohvali sa bezbroj reprezentativaca, medalja, koje smo svi osvajali pa negde preko 90 odsto njih je počelo na toj stanici, to je isto za Čačak vrlo bitno."

Iako je igrao za Borac, i Željko je "visio" na Želovom, i igrao basket i kao prvoligaški igrač.

"Pričali smo šta je za nas značilo igranje na Borčevom, ali mnogo više na Želovom igralištu. Odlazili smo tamo nedeljom, kad završimo utakmice u saveznoj ligi, da bismo igrali basket na Želovom igralištu, gde je bilo neverovatno da toliki broj ljudi to prati i to gleda. Mogao si budeš igrač i u Borcu, i u Železničaru, da igraš saveznu ligu, ali je nama bilo strašno važno kako ćemo proći na tim basketima."

Kićanović se nadovezuje još jednom, takođe vrlo citiranom pričom.

"Ma mi smo taj Sovjetski Savez... Ja ne znam da li smo izgubili jednu utakmicu. I sad, bilo je isto pitanje novinara, jesam li zadovoljan. Ma rekao sam – pustite me Sovjetskog Saveza, treba dobiti basket na Želovom! Tu mi je teško dobiti. I retko sam dobijao...", iskren je velikan srpske košarke.

Kićan – najbolji košarkaš (izvan) Čačka 

Mnogi se i danas u Čačku hvale da su dodavali loptu Radmilu Mišović da šutira dok trenira.

A jedini koji može da se pohvali da je njemu loptu dodavao Radmilo jeste Kićan.

Bilo je to u čuvenoj sezoni '72/73, najuspešnijoj u istoriji kluba, kada je Kićanović vodio tim do četvrtog mesta u Jugoslaviji, posle čega će klub iz Čačka prvi put igrati u Evropi.

"Ja sam jednu sezonu igrao u Borcu, koja je bila fantastična. Ne samo što sam u Čačku i što sam kod Radmila, mislim da ni pre ni posle toga nisam ponovio takvu igračku sezonu kao tu što sam igrao", bez ikakve dileme govori Kića.

"On je bio najdrčniji igrač koga sam ja u životu video, zato sam ga i prihvatio. Mi gde god da smo igrali, on je bio u stanju da se posvađa, da se pobije, borio se tako i čovek mora da ga prihvati i da mu pomogne, i ja sam to tako i uradio", poručuje Radmilo Mišović.

Međutim, prelazak u Borac iz matičnog Železničara i sada, gotovo pola veka kasnije, tema je u gradu.

"Ja i dan-danas, kada odem na to Želovo i na tu stanicu, doduše malo je ostalo tih železničara u životu koji su napravili igralište na stanici, ali kad god sam došao, zvali su me – Gde si, Vuče Brankoviću? Što sam samo tu godinu igrao u Borcu. Nema veze posle Partizan, Italija i ostalo... Oni sa stanice meni ne mogu da oproste a samo godinu dana sam igrao u Borcu. Ni dan-danas mi nisu oprostili."

Ali to nije bio najveći problem za Kićanovića.

Tada nije imao stan, a gradski oci su tada izgleda bili jedini Čačani koji nisu živeli za vikende u hali kraj Morave.

Radmilo Mišović je učinio sve da Kićan ostane u Čačku, ali...

"Ja odem u Opštinu pred rasturanje tog tima, koji bio za mene najbolji tim u državi, to bez ikakve dileme. I mene tamo sačekaju i kažu: 'Ne može tako, Mišoviću, znaš ti koliko  ekonomista čeka stan?'", detaljnio priča Radmilo.

"I ja kažem – slušajte, rekoh, predsedniče, ja Vama moram da odgovorim. Vi imate toliko ekonomista, ali samo jednog Kićanovića. Ne može to da se uporedi."

Ipak, razumevanja za taj košarkaški problem nije bilo, pa je Mišović izdao ispisnicu svom dotadašnjem saigraču, koji u doba "Variole Vere" i uz veliko učešće visokih funkcionera ondašnje države prelazi u Partizan.

"Što on da doživi moju sudbinu? Tako je bilo i sa Željkom, isto. I postali su ljudi i bogati, i prosperitet su imali izvanredan. I to je meni milo. To je ujedno i moj uspeh", dodaje Radmilo.

Čačanski način, čačanska nit 

Dragan Kićanović je, igrajući za Partizan, postao jedan o najboljih košarkaša u istoriji jugoslovenske košarke. U nekim anketama i najbolji jugoslovenski sportista svih vremena.

Samo sa reperezentacijom osvojio je 12 medalja na velikim takmičenjima, a dva puta je proglašavan za najboljeg košarkaša u Evropi. A da to bude tako, doprineo je i Radmilo.

"Ja sam samo pomogao koliko sam mogao i koliko sam bio u situaciji da pomognem, jer on je to zaslužio bez ikakve rezerve. Utisak je takav kod mene bio od prvog momenta, i ostao je do dana današnjeg", na šta je reagovao Kićanović.

"Da, čujem šta priča ovaj skromni čovek ovde", sa osmehom na licu počinje odgovor. "Mladost, neka moja, dolazak u Borac. Nije sve bilo kako Radmilo priča, jer u to vreme dozvoliti nekom tamo klincu od 18 godina da bude najbolji igrač i najbolji strelac te lige, a on pre toga pet-šest godina zaredom. To... Ne znam da li bih ja nekom to učinio."

A Radmilo je to učinio sa razlogom. 

"Kad neko dođe kao profesionalac, kad vi vidite da on hoće da radi, hoće da trenira, hoće da se bori, ne voli poraze, pobednik pravi... Glupo bi bilo od mene kao čoveka da takvog čoveka ne podržim. Mislim, bio bih stvarno glup, a moja karijera se primicala kraju."

A koliko je Mišović verovao u golobradog Kićanovića govori i anegdota koju je pred kamerama RTS-a ispričao Kića. 

"Igrali smo poslednje kolo lige one Jugoslavije, one lige, koja je neprevaziđena. Igrali smo u nedelju, a ostale utakmice su završene u subotu. Meni je trebalo da na toj utakmici dam 53-54 poena da bih bio najbolji strelac. Dolazim na utakmicu i on meni kaže: 'Mali, je l' si se spremio?' 'Za šta, čoveče, da se spremam?' Davao sam ja po 30, 35, 37, što mi je on dozvolio. I ta utakmica je završena, a zahvaljujući njemu, ja sam postigao 59 poena i bio najbolji strelac lige. To nije anegdota, to je istina."

I Radmilo se borio da takav strelac i talenat ostane u gradu. Ali... 

"Ja jesam imao bolesne ambicije – da on ostane ovde. Da je Čačak, kada su ti ljudi u pitanju, bio malo pametniji, možda bi drugačije bilo. Ali bi to bila njemu medveđa usluga, jer on ne bi postigao ovo što je postigao u životu."

Kićanović potom odaje veliko priznanje svom uzoru i mentoru, javno. 

"Znate šta, kad se raste u jednom gradu, gde sanjate, maštate da ga gledate, a doživite da vam on da sve. To je retko. I malo ko je to imao!"

"Glava čačanska"

U zapadnoj Srbiji uvek je postojao mit da je Josip Broz Tito više voleo Užice od Čačka. Možda zato što Čačani vole da kažu da je u njihovom gradu bilo mesta samo za jednog maršala – onog košarkaškog, sa Morave.

Veruje se da je nepriznavanje autoriteta jedna od specifičnosti čačanskog mentaliteta.

"Ima, sigurno da taj čačanski mentalitet postoji... To je specifičnost Čačaka. Jeste, ima ta, uslovno rečeno, drskost, i želja da se bude najbolji, da se to pokaže i uvek ističe, i naravno svi mi koji smo odrastali u Čačku uvek ćemo s ponosom reći da smo odavde potekli."

Na ove reči se nadovezao Željkov saigrač iz Borca Marko Ivanović.

"Znači, mi nismo priznavali nikoga, to je to što je iskreno. Poštujemo svakoga, ali ne priznajemo na terenu. Posle utakmice smo bili izuzetni domaćini, ali na terenu nismo priznavali nijednu ekipu."

Kićanović pak smatra da je ključna bila želja da drugi ne bude bolji, dok profesor Stefanović smatra da su Čačani malo inadžije, ali pozitivne inadžije.

Najmlađi sagovornik među ovim velikanima i na ovu temu bio je Darko Tanasijević, koji radi u današnjoj čačačnskoj košarci, s mlađim kategorijama Mladosti, i ima za cilj da što više dece spremi za profesionalni život.

"Ovde mora da se pobeđuje i to je dosta sličan mentalitet Zvezdi i Partizanu, samo na nekom, da kažem, nižem nivou. Ovde mora da se bude stalno najbolji, da se bude stalno u vrhu, mora da se igra stalno protiv najboljih jer inače ništa drugo se ne priznaje, odmah si automatski neki mediokritet, da kažem, košarkaški."

"Ta neka volja, ta neka želja da vredite, da ne kažem vladate. Možda je lepše reći da vredite, što sam poneo odavde. Otprilike to bi trebalo da bude to. Jednostavno, da znate, ko ste i šta ste, i šta možete da uradite", otkriva Kića svoju vodilju.

Žoc – dobar igrač, najbolji trener

U poslednjoj sezoni Radmila Mišovića u Borcu 1978. godine, član prvog tima bio je i tada tek punoletni Željko Obradović. On je slavu čačanske košarke u svetu ipak proneo kao trener, i to najuspešniji koga je Evropa imala.

Možda toga ne bi bilo da jedan čovek na pripremama reprezentacije 1991. jednom igraču nije rekao: dosta je igranja košarke, vreme je za novi posao! Reprezentativac je tada bio Željko Obradović, a taj čovek direktor Partizana Dragan Kićanović.

"Dragan Kićanović je imao tu viziju, odnosno ogromno poverenje u mene i ja sam mu, naravno, na tome zauvek zahvalan", ne ostavlja Željko dilemu.

"Neću da kažem svi, ali mnogi su bili izenađeni. Međutim, kad sam mu tu noć saopštio (da postaje trener Partizana), on uopšte nije bio iznenađen. On je to očekivao. 'Koliko si imao godina, 27-28?'", pita Kića svog mlađeg prijatelja, a Željko odgovara: "'Ne, ne, 31.'"

"Ma on je praktično deset godina faktički bio trener, on spremao se za to...", nadovezuje se Kićanović.

Obradović ističe zapravo presudnu Kićinu ulogu u svojoj karijeri, koja je, blago rečeno, spektakularna. I još traje. 

"Kako god, to je moja karijera, a on je najvažniji čovek (pokazuje na Kiću), koji me doveo u Partizan i posle praktično mi dao priliku da budem trener."

"Normalno, hvala mu uvek na ovakvim rečima. Međutim, on je ceo život to bio i voleo, i kao dete koje znam. Uvek je odlazio na kampove, vodio grupe kao trener, a bio je igrač Borca", nadovezuje se Dragan.

Najtrofejniji evropski stručnjak potom pravi svojevrsno čačansko rangiranje. 

"Logično je da je Radmilo uvek na prvom mestu, što kaže Kića, on je tek broj dva, a ja sam uspeo da, igrajući u Borcu tih sedam-osam godina i kad god sam u prilici kada se priča o Borcu, budem uz Radmila i Kiću. To je nešto što verovatno meni od svih trofeja i stvari koje sam uradio u životu najviše znači!"

A kada to kaže čovek koji je odveo Partizan do titule prvaka Evrope 1992. godine, a potom isto to uradio još osam puta sa četiri različita kluba, te reči imaju posebnu težinu.

Sezone 1995/96. bio je glavni saradnik Dude Ivkovića na klupi reprezentacije. Da bi kao selektor '97. reprezentaciji doneo evropsko zlato. Godinu dana kasnije sa Željkom Obradovićem na klupi bili smo prvaci sveta.

"Ja sam, radeći u Borcu, igrajući u Borcu, imao grupu, decu koju sam trenirao u školi 'Ratko Dmitrović' i radio s njima. Od tog trenutka sam počeo da zapisujem detalje s treniga i to mi je mnogo pomoglo. Išao sam na seminare. Pamtim čuveni seminar u Kragujevcu 1987. godine, kad su predavači bili profesor Aca Nikolić, Krešo Ćosić, Vlade Đurović i svi su čudili šta ja tu radim. Ja sam rekao da sam došao da slušam i naučim. Meni je taj seminar pomogao da budem i bolji igrač, slušajući trenere. A verujte mi da neke vežbe s tog seminara koje sam zapisao u svesku i dan-danas na treninzima koristim", otkriva Žoc.

Uz napomenu da je Željko "to sve sam napravio", Kićanović ne zaboravlja i igračke kvalitete koje je Obradović imao u to doba.

"Sad mi svi zaboravljamo kakav je Željko bio igrač, a bio je izuzetan igrač. Međutim, posle svega što je napravio kao trener, svi zaboravljaju da se uopšte i bavio košarkom", na neki način opominje Kićanović.

Marko Ivanović podseća da Željko Obradović ima više titula prvaka Evrope nego Maljković, Pešić i Ivković zajedno, dok Kićanović dodaje da su razgovori i Željkova košarkaška mišljenja u to vreme bila nešto nesvakidašnje. A u čemu je tajna?

"Pomoglo mi je to što sam uvek voleo da slušam druge, iskusne ljude. Trenere, igrače, bivše igrače. I naravno s njima dvojicom uvek kad sam sedeo... Detalj je nešto što te promeni i kada shvatiš šta bi trebalo nešto da uradiš."

Publika "u školi", ruke u Moravi 

Dino Rađa jednom je rekao da su mu bile važne utakmice sa Partizanom i Zvezdom, ali da je igrački sazrevao u gradovima poput Čačka. Osim što je bila izuzetno nezgodna za goste, čačanska publika bila je i ostala košarkaški vrlo obrazovana.

Čovek koji je, između ostalih, košarkaški školovao Čačane, otkriva neke svoje metode.

"Kako to Čačani dobro znaju dobro pravila? Bili su iznenađeni kada sam jednog dana doveo poznatog internacionalca Radeta Petrovića u Čačak. Čak 500 duša se okupilo na tribinama, a on je držao predavanje o suđenju. I poznati delegat Dragoslav Ljuca jednog dana u novinama reče: 'Kad u Čačku kažu faul, znajte da je faul, kad kažu koraci, onda su to koraci. Sve znaju!'"

"Sudija svira po reakciji publike", uz osmeh će Ivanović. "Tako da činjenica stoji, da je čačanska publika najobrazovanija, i da napravi gaf, i što."

Čačansku publiku, ma gde se utakmice igrale, ne zaboravlja ni veliki Kića. 

"Ti saveti od obične publike, a svi jednostavno znaju košarku i vi njih ne možete prevariti. Jer ako ste prošli ovde ta njihova mišljenja, i ako vam nisu zamerili... Hm, to mnogo znači", ističe on.

Željko Obradović pored toga naglašava još jednu osobinu tih ljudi koji u Čačak dolaze i gledaju utakmice. 

"Nema prevare, nema laži. Znalo se, i čačanska publika je uvek znala i cenila prave majstore. Jeste to bio uslovno rečeno, težak, vruć teren, kako god hoćete da nazovete, ali bilo je situacija da su protivnički igrači i timovi dobijali aplauze i u trenucima kada je borac gubio. Znali su da prepoznaju kvalitet."

O čačanskim legendama – Maršalu sa Morave, Žocu i Kićanu i dalje se pričaju priče koje vremnom postaju mitovi. Slično je i sa halom pored Morave i čuvenom pričom da je tajna odličnog šuta Čačana zapravo pranje ruku u Moravi.

"To je lep mit i lepa priča. Nek se nastavi da se priča tako, ja mislim da nema ništa lepše. Ko je šta radio, koliko puta je oprao, ostalo je zapisano u istoriji ko je kakav igrač bio", sa zadovoljstvom govori Željko.

I Kićanović je sličnog stava.

"A to je anegdota, divna anegdota. Mislim da je to profa Aca Stefanović prvi izjavio, koji je jedna od naših legendio kao trenera."

I jeste gospodin Stefanović to prvi izrekao, osmislio. A evo kako se sve i dogodilo. 

"Jednog dana sedim tu ispod oraha, kod bunkera. I oni ne mogu nikako da daju koš. Beše upeklo sunce, asfalt. Ja im mahnem rukom, dečaci, dođite. 'Idite malo na Moravu, operite ruke, pokvasite se malo po glavi pa se vratite da šutirate.' I sad jedan onaj dečak reče: 'Eee, je l' vidiš šta nam onaj čovek reče, dobro što ga poslušasmo, sad ne možemo da omašimo koš."

Dragan Kićanović smatra da je to lepa anegdota koja kruži i dan danas ne samo bivšom Jugoslavijom, nego i Evropom. Ali, Radmilo Mišović nije tog stava.

"Ma jok, kakvi, to nema veze. Bez rada, nema uspeha. Mogu samo da pričaju priče neke, leve. To nema veze", kaže legendarni Mišović, čime je verovatno mnoge sugrađane i iznenadio. A možda je samo želeo da istakne da su rad i trening glavni razlog zašto je Čačak po košarci naširoko poznat.

"Sad, šta to čini košarkaše ovde boljima, šta ih stvara... ja mislim da je to najviše razultat rada, nemam dileme oko toga. Ovde se, kad se sve sabere, najbolje radi, i najviše se radi i to na kraju dovodi do najboljih rezultata, pa pravimo najviše igrača, ne računajući ekipe u Beogradu koje su na vrhu", kaže mladi trener Tanasijević.

Kićanović napominje da su taj rad, ti treninzi, i te igre uvek su bile bitne. A najvažnija stvar je, veli, bila jedna stvar – da se ne promaši koš, da se pogodi koš.

"Pa vi i sada imate reprezentativce, te milionere koji dobijaju tolike pare, omaše konstrukciju. Pa ja bih sebi odsekao obe ruke kad bi mi se to dogodilo. Obe, života mi moga", iskreno i bez dlake na jeziku poručuje Radmilo Mišović.

A upravo je Mišović svima u Čačku bio primer kako se radi i naporno trenira. 

"Način treninga koji je on sprovodio, smo mi svi gledali i to pokušavali da kopiramo i da radimo, naravno uz neke specifične stvari. Košarka se menjala, individualna tehnika se menjala, unapređivala, ali i dan-danas, kada uzmete i vratite film kako je on šutirao ili kako je Kićan šutirao, kakvi su to treninzi bili, nije moguće da se to ne primenjuje i sad", objašnjava Željko Obradović.

Košarkaški muzeji

Kompletan razgovor sa tri najveće legende čačanske košarke, po izričitoj želji najstarije od njih, snimljen je u kafiću "Koš", koji sada vodi ćerka Radmila Mišovića. Ali to nije jedini košarkaški kafić u Čačku.

Jedan od poznatijih Čačana, kome su Radomir Mihajlović Točak i grupa "Smak" posvećivali pesme, svoj kafić posvetio je trenutno najpoznatijem Čačaninu i svom drugu – Žocu.

"Ta priča je krenula od mog velikog prijatelja Predraga Albića, koga inače svi znaju kao Biska. To je čuveni Biska, kome je grupa 'Smak' posvećivala pesme. Roker ceo život, i dan-danas je. Deset godina je stariji od mene i ta ideja se u njemu rodila pre par meseci. Ja sam mislio da je to šala, on me je pozvao i rekao da će ići i da će promeniti ime kafića i daće kafiću dati ime 'Žoc'", u dahu priča slavni trener.

"Ja sam stvarno mislio da je to šala, naša interna. Međutim, počeli su da mi šalju slike i ja sam video da je to istina. Onda su mi jedan dan poslali 'Žoc pivo'. Ja sam najiskrenije mislio da su oni našli neko pivo, prelepili moju sliku i da je to šala. Međutim, oni su to napravili priču koja je ozbiljna. Kao što vidite ovaj kafić, takođe su te slike svih nas koji smo nekad igrali i ja sam mu na tome zahvalan zato što ja mislim da je to nešto što je fantastično da se obeleži neko drugarstvo. I ja, evo, vreme koje provodim u Čačku, uglavnom idem tamo i nalazimo se i pričamo naše priče."

Dva pomenuta kafića, zbog svog enterijera koji krase samo košarkaške slike, služiće kao privremeni muzeji dok ih ne zameni onaj pravi – Muzej čačanske košarke, koji bi uskoro trebalo da bude i otvoren.

"To će biti velika stvar i dobro je što je grad spreman da pomogne", kaže Aca Puš.

Radmilo veruje da će taj muzej, za čije se otvaranje aktivno zalaže i bori, imati i edukativnu ulogu.

"Zato sam insistirao da se pravi muzej... Mi imamo nekih materijala, da oni malo vide pravu istinu. Šta je to bilo u Čačku i šta je bio Borac. Za Jugoslaviju, za Evropu. Ja sam bio prisutan, karta Fibina, gde je grad Čačak velikim crvenim slovima napravljen kao grad košarke. To nije slučajno".

Pitanje svih pitanja 

Najteže pitanje za kustosa tog budućeg muzeja biće – KO JE NAJBOLjI ČAČANSKI KOŠARKAŠ?

Aleksandar Stefanović – Aca Puš: "Za neke od njih je Radmilo, ali milsim da je ipak najviše postigao Kića kao igrač, a kao trener naravno Željko."

Marko Ivanović: "Znate kako, ja mislim da je Dragan Kićanović."

Darko Tanasijević: "Kad pogledamo sve snimke od ranije, kad se sve čita i uporedi – definitivno Dragan Kićanović."

Marko Marinović: "Dragan Kićanović je rekao da je Radmilo najbolji u Čačku, a on je bio proglašen za najboljeg na svetu, ostaću pri tome da verujem Draganu Kićanoviću."

Željko Obradović: "Radmilo Mišović. Uvek!"

Dragan Kićanović: "Pa zna se... To znaju i vrapci na grani. Zna se, Radmilo Mišović je uvek bio i ostaće doživotno."

Radmilo Mišović: " Za mene je Kićanović, bez ikakve konkurencije. Ma ne u Čačku, Jugoslaviji, Srbiji... Takav se roditi neće!"

Kao što se bez spominjanja Bore i Točka ne može pričati o jugoslovenskom rokenrolu, ili bez osvrta na Nadeždina dela govoriti o fovizmu u slikarstvu, tako se o košarkaškim mitovima na ovim prostorima ne može pričati bez legendi Čačka – Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića i Željka Obradovića.

Marko Ljubomirović (@LjubomirovicM)