"Posetioci" iz RTS-a na finalu Lige šampiona: Kako je u Švici...

Ideja o odlasku na utakmicu, koja je zbog invazije Rusije na Ukrajinu premeštena u Pariz iz Sankt Peterburga gde je prvobitno trebalo da bude odigrana, rodila se pre nešto više od mesec i po dana, kada je bilo jasno koji će klubovi stići do same završnice.

Kao neko ko je oduvek voleo ekipe Pepa Gvardiole, očekivao sam, da ne kažem bio ubeđen, da će finalista biti Mančester siti, ali su Karim Benzema, Vinisijus žunior i Rodrigo imali druge planove.

Matija, inače veliki navijač Liverpula, verovao je da će "crveni" stići do borbe za trofej što nije bilo neočekivano – njihova polovina kostura bila je mnogo slabija i važili su za jednog od glavnih favorita za titulu.

Loženje je moglo da počne, ali kao nikada do sada rigorozan proces akreditovanja značio je da se do tog vrednog parčeta plastike koje visi oko vrata dolazi nesvakidašnje teško.

Francuske vlasti zahtevale su od Uefe da svaki kandidat koji podnese zahtev za akreditaciju, pored potvrde o zaposlenju i garancija iz firme koju predstavlja, mora da dostavi određenu medicinsku dokumentaciju. I ne samo to, svaki od tih dokumenata morao je da bude overen u dva primerka – na srpskom i francuskom jeziku.

"Pa vi dobijate radnu dozvolu za tri dana", rekao nam je Trifke (Zoran Trifunović) iz sportske redakcije, kada je pročitao jedan od nekoliko mejlova sa uputstvima.

Nešto od potvrda smo uspeli sami da prevedemo, ali smo za određeni deo morali kod sudskog tumača. Kada ste u škripcu s vremenom, imate utisak da kategoriju hitnosti drugi mnogo drugačije shvataju od vas i to je idealan način da se stvore pukotine koje se vrlo brzo ispune nervozom.

Još je i naš plan od samog starta bio da idemo u sopstvenoj režiji i pokušamo da se držimo te "klot verzije" odlaska na utakmicu i trošenja samo onoga što je neophodno. Pretpostavljate da plaćanje sudskog tumača nije nešto što smo sa osmehom prihvatili.

Kako se datum utakmice približavao, tako je i pritisak rastao, jer je kompletna dokumentacija morala da bude predata deset dana pre ulaska u Francusku. Okvirni početak naše misije trebalo je da bude petak, 27. maj, neposredno pre velikog finala.

U zavisnosti od informacija koje smo dobijali, amplitude našeg raspoloženja kretale su se od "završićemo sa nekoj žurki sa Mbapeom i Mesijem" i "gledaćemo u loži sa ćaletom Srđanom finale Đokovića na Rolan Garosu", do "niko nek ne ide u Pariz" u skladu sa čuvenim video-klipom na Jutjubu.

Veliko olakšanje osetili smo 17. maja, 11 dana pre velikog spektakla na stadionu "Francuska" u Sen Deniju. Stigao je mejl sadržine:

"UEFA Accreditation is happy to inform you that your Accreditation Request for the UEFA Champions League Final 2022 has been confirmed."

Akreditacija je potvrđena, a kako smo obojica u tom trenutku sedeli u redakciji, koncentracija za posao je brzo iščezla. U glavi je već pravljen scenario kako ćemo i šta ćemo, ali se stalno prisutna bojazan pojačala vrlo brzo, jer je Uefa zadržala diskreciono pravo da oduzme akreditaciju svakome za koga smatra da je neophodno.

To nam je potvrdio i Stevan Mihajlović, koordinator za međunarodne odnose u RTS-u i čovek preko kojeg smo bili u kontaktu sa Evropskom fudbalskom unijom i koji nam je neizmerno pomogao – navedena dokumentacija mora biti prikupljena i poslata po hitnom postupku.

Nadajući se da će sve proći kako treba, užurbano smo se bacili na ono što možemo sami da završimo. Slali smo mejlove na adrese različitih avio-kompanija, zvali više autobuskih prevoznika i pokušavali da iskamčimo bilo kakav popust za karte jer mi smo novinari i tobože bi trebalo da imamo neki status.

Svaki vid ustezanja u tim trenucima je stavljen na stranu i sve je bilo podređeno jednom cilju. Matija je bio zadužen za pronalaženje najboljeg i, što je mnogo važnije, najjeftnijeg načina da stignemo u Pariz, dok je moj zadatak bio da obezbedim smeštaj.

Imao sam lakši deo posla jer sam unapred najavio Emi, drugarici moje sestre koja živi tamo, da bi nam značilo ukoliko bismo mogli da prenoćimo kod nje. Srećom, imala je mesta (Ema, hvala ti do neba) i jedna stavka sa liste je čekirana, ali je onda trebalo rešiti još značajnije pitanje – kako stići u Francusku?

Dogovorili smo se da se nađemo kod njega i izaberemo najbolju opciju. Verujte mi, taj "sastanak" je potrajao celo popodne i nije bio nimalo lak.

Izbor smo suzili na tri, u tom momentu, najbolje mogućnosti – prva opcija je put avionom do Bazela, pa autobusom do Pariza, dok je druga podrazumevala autobuski prevoz do Sarajeva, a onda let do Pariza. I na kraju, išli smo toliko daleko da je poslednja slamka bila autobuska karta Beograd–Pariz i lagana vožnja od 24 sata.

"Ma ko još normalan ide autobusom u Pariz?", pitao nas je drugar Aca, nesuđeni treći musketar na ovom putovanju.

Zna i on da smo se sa "normalnim" davno pozdravili i sada je novac igrao glavnu ulogu u odabiru. Povratna autobuska karta do francuske prestonice je 16.000 dinara, dok je direktan let iz Beograda u datom trenutku iznosio više od 30.000 dinara. Izbor je pao na prvu opciju – avion do Bazela, pa bus do Pariza, ukupno 20.000 dinara ili okruglo 170 evra.

Poleteli smo u četvrtak ujutru i nakon dva sata bili na Evropskom aerodromu Bazel-Miluz-Frajburg. Sećate se da sam spomenuo "klot verziju" putovanja? E, pa, ona je pala u vodu još u avionu – nismo ni sleteli, a potrošili smo već 45 evra jer smo, kao svi pošteni Srbi, kupili tri parfema na surovom popustu.

Dotakli smo tlo na tromeđi Švajcarske, Francuske i Nemačke, i kako smo imali imali ceo dan do večernjeg autobusa za Pariz, odlučili smo da nam prva stanica u obilasku bude upravo Bazel.

Sa aerodroma se u grad može na tri načina – direktno vozom, direktno autobusom (što u tom trenutku nismo znali) ili preko stajališta Sen Lui, koji služi kao gotovo obavezno mesto presedanja za sve putnike koji idu dalje ka Francuskoj ili Švajcarskoj.

Autobuska karta iznosi 2,5 evra (oko 300 dinara), a da napravimo nekoliko prvih koraka pomogli su nam Ksenija i njen simpatični sinčić Viktor – mali neodoljivo podseća na glumca Nila Patrika Harisa. Ksenija je Srpkinja iz Strazbura, preporučila nam je da obiđemo i grad u kojem je Sud za ljudska prava, ali nam termini vozova nisu odgovarali.

Bazel nije bio dobra zamena, nego prava premija, iako smo pogodili neki nacionalni praznik kada gotovo ništa u gradu nije radilo. A i kada radi, veliki broj prodavnica, butika i restorana ima radno vreme od 10 ili 12, što nije najzgodnije za turiste pristigle u ranim jutarnjim časovima.

Obilazak dva muzeja, za džabe naravno (hvaljena bila pres-kartica), toliko da nam je u jednom zamalo izmakla izložba čuvenih slikara Pikasa i El Greka. Šteta, biće otvorena od 11. do 30. juna, trenutno se priprema treći sprat muzeja "Kunst", ali me ne bi iznenadilo da su nas i tamo pustili, samo da smo pitali. Ulaznice za odrasle iznose 26 franaka, pa ko bude u kraju...

Potom pivo na keju nakon šetnje duge više od 20 kilometara i pomalo šokantni prizori sa Rajne. Ljudi se u maju kupaju u centru grada, tačnije nasade sa na bovu i plutaju nizvodno rekom koja teče izuzetno brzo.

"Druže, šta znači ljudima da legnu na ovo i plutaju rekom?", pitali smo radnika u informativnom centru grada gde se prodaju platnene bove na naduvavanje.

"A, da, ljudi u Bazelu vole da uđu u vodu u jednom delu grada i tako plutaju nizvodno i do pet kilometara", usledio je sasvim logičan odgovor. U maju, kada nas dvojica sedimo na obali solidno obučeni.

Još veći šok bile su cene hrane u restoranima, pa čak i ovim franšiznim u kojima bi trebalo da su ujednačene. "Big mek" obrok u Makdonaldsu košta čak 15-16 evropskih novčanica, dok običan burger u restoranu ne možete naći ispod 30 evra. Druge stvari na meniju nije bilo svrhe ni gledati.

Gradski prevoz u Bazelu funkcioniše perfektno, plaća se, ali nije obavezno čekiranje karata u vozilima. Moguće je švercovanje, znam dvojicu Srba koji su rizikovali, ali u slučaju da vas uhvati kontrola – kazna na licu mesta je 100 franaka.

Redovno javljanje kući zavisilo je od mesta na kojima smo mogli da uhvatimo vaj-faj, kolegama smo se u poslovnoj grupi povremeno hvalili fotografijama, ali su i oni za nas imali iznenađenje. Anđela, jedna od grafičkih dizajnerki iz redakcije, znajući da nam je konačno odredište Francuska, napravila je montažu naših lica na posteru čuvenog francuskog filma "Posetioci".

Matija je u ovoj kombinacija umesto Žana Renoa postao grof Godfroa, dok će moja malenkost do kraja ovih pustolovina biti poznatija kao Smrda Mudić.

Vreme je posle svega bilo da sednemo na voz za Miluz, to je u stvari linija koja ide do Strazbura, sa nekoliko usputnih stanica. Jedna je spomenuti gradić od 110.000 stanovnika, a druga je Kolmar, mesto koje nema nikakve veze sa poznatim proizvođačem zimske i skijaške opreme.

Kolmar je karakterističan po očuvanom starom gradu, arhitektonskim spomenicima i muzejima. U njemu su rođeni značajni umetnici – slikar i grafičar Martin Šongauer i skulptor Frederik Bartoldi, autor Kipa slobode u Njujorku. Nažalost, nismo stigli da ga obiđemo, ali ne znači da nećemo.

Obilazak Miluza trajao je toliko kratko da nam je drvena klupa ispred železničke stanice poprilično zapamtila otiske zadnjica. Zgrada stanice jedan je od najlepših objekata u čitavom gradu, a na toj klupi sačekalo nas je i negativno iznenađenje.

Bilo možda 16 sati i ne znam koji me đavo terao da pogledam rezervaciju karata za autobus planiran u 23.05. Gledam, sve je u redu, ali nešto nije u redu – datum na karti je 27. maj, pogledam na telefonu – 26. maj. Vratim pogled, još jednom, pa još jednom i još jednom... Nije moguće!

Okrenuo sam se ka Matiji, izustio "brate", on me je pogledao i nervozno odgovorio: "Ma, da li je moguće?! Šta smo uradili?"

"Datum nije dobar, imamo kartu za sutra uveče, a ne za danas", rekao sam, dok sam posmatrao kako mu lice menja boju.

Imali smo nekoliko sati da smislimo rešenje, odmah smo na sajtu "Fliksbusa", prevoznika kojim treba da putujemo, istražili mogućnosti promene termina. Imali smo sreće da je moguće izvesti do 15 minuta pre polaska, ali sreća ne ide uvek sama. Nesreća je bila da karte sada nisu toliko povoljne i da će nas koštati dodatnih 30 evra.

Klot verzija je upravo primila još jedan autogol.

Nema veze, jednu opciju imamo, ali smo pokušali da do kraja dana izvedemo još neku zamenu i probamo da u petak obiđemo i taj Strazbur. Nije bilo moguće, nije bilo vredno trošenja tolikog novca, vremena i energije – već tada smo bili izuzetno umorni.

Naše druženje sa drvenom klupicom potrajalo je još nekoliko sati, toliko da smo i lokalnim policajcima verovatno postali sumnjivi, pa su se više puta vraćali, ali se, srećom, negde oko 10 do 11 ispred nas pojavio dugo očekivani zeleni autobus.

Skenirali smo nove karte, dobili iznenađujuće dobra mesta u "prizemlju" dabl-dekera i lepo se smestili. Imali smo dovoljno mesta i za noge i za stvari, Matija je zbog svojih gabarita seo do prolaza, dok sam ja zauzeo mesto do prozora.

Potpuno iscprljeni čekali smo da motor ponovo zavergla i oči su se lagano sklapale. Krenuli smo put Pariza...

Nikola Đukić (NikolaDjukic43)