Partizan nastavlja evropski put – ali mora ponovo i da igra kao evropska ekipa

Partizan nema najbolju istoriju kada u poslednjem kolu grupne faze evropskog takmičenja igra za prolazak u nokaut fazu.

U sezoni 2015-2016, kada je osvojio devet bodova u grupnoj fazi Lige Evrope, igrajući sa AZ Alkmarom, Augzburgom i Atletik Bilbaom, osvojio je devet bodova u pet kola.

Po prvi put u istoriji slavio je u Nemačkoj, a onda je po prvi put u istoriji slavio u Holandiji (3:1 u Bavarskoj, 2:1 u Holandiji).

Trebalo je samo da ne izgubi u Beogradu u poslednjem kolu protiv Augzburga i prolazak u nokat fazu bio bi obezbeđen. To je bilo vreme kada srpski klubovi praktično nikada to nisu radili. O osvajanju devet bodova da ne govorimo...

Ekipa koju je tada vodio Ljubinko Drulović je čak povela, ali je onda primila gol u finišu prvog dela. U nastavku je propustila nekoliko prilika, čak i posle isključenja Andrije Živkovića, ali je ipak primila gol u samom finišu. Prolazak je uskraćen beogradskom timu.

Teško je, pa i sa ove distance, zaboraviti očaj koji je vladao u klubu i oko njega nakon te utakmice.

Samo dve godine kasnije Partizan će igrati nokaut fazu Lige Evrope, pa možemo govoriti o duhovima koji su rasterani. No, utisak i dalje postoji da, zanemarimo izjave o „velikom klubu koji uvek ide na pobedu" (onaj ko to zaista misli ne mora to stalno da ponavlja, zar ne?), srpski tim kao da nije uvek sasvim uveren u svoje evropske kredencije.

Stoga i nije toliko čudno što su u meču protiv rivala koga su već pobeđivali igrači Aleksandra Stanojevića delovali, svakako se tako i ponašali u određenim periodima, kao da nisu sasvim sigurni da li pripadaju u evropskom takmičenju i po otapanju snega.

U standardnoj 4-2-3-1 formaciji, sa Lazarom Pavlovićem iza mladog Milovanovića, sa Jovićem i Menigom na mestima bočnih napadača, pa i sa Jojićem na mestu centralnog veznog (nekadašnji fudbaler Bašakšehira se u drugoj i trećoj fazi poseda dizao liniju ispred, puneći najčešće desni „kvadrat"), Partizan je počeo meč na sasvim korektan način.

Uz adekvatnu strukturu i, posebno, adekvatnu reakciju po izgubljenoj lopti uspevali su da kontrolišu dovoljno od utakmice kako bi pomerili svog rivala što dalje od svog gola.

Iskoristivši lošiju sinhronizovanost poslednje linije Anartozisa, uz kvalitetnu sinhronizaciju završnice sa svoje strane, Partizan je čak stigao i do vođstva.

No, jako brzo je kiparski tim stigao do izjednačenja, kada golman Popović nije interpretirao jedno napadanje dubine rivala (ne postoji način da se to drugačije kaže, naprosto nije prepoznao trenutak i krenuo je po loptu koja nije bila njegova).

Od tada, pa sve sa ulaskom Šćekića umesto Lazara Pavlovića, utakmica postaje razvodnjenja, pretvorena u gledanje na sat više nego u ma šta drugo. Sve može da bude povod za sumnju kada nisi siguran sasvim u sebe.

Gledati dublje u samu igru u drugom delu bilo bi, u ovom kontekstu, verovatno i iluzorno. Postoje stvari koje moraju da se poprave i nema dileme da su u stručnom štabu Partizana toga jako dobro svesni, kao i da znaju kako to da urade. A vremena, sada, svakako ima dovoljno.

Crno-beli će igrati u nokaut fazi Lige konferencija, što je veliki uspeh. Ali taj uspeh mora da prati igra jer, u suprotnom, oni rasterani duhovi mogu ponovo da se vrate...