Kako se Bi-Bi-Si i Arigo Saki sećaju novembarske noći u Beogradu i Donadonijeve drame

Za tim koji će istorija upamtiti kao "Besmrtnike" bilo je to jezivo podsećanje koliko je krhak ljudski život, piše sportski portal Bi-Bi-Sija.

Desetog novembra 1988, AK Milan trenera Ariga Sakija igrao je revanš utakmicu protiv Crvene zvezde na njenoj Marakani u drugoj rundi Evropskog kupa (šampiona). To je bila ponovljena utakmica, jer je prethodnog dana igra prekinuta zbog magle, a dobila je stravičan tok nešto malo pre poluvremena.

Rezultat je bio 1-1, ukupno 2-2 s obzirom na meč u Milanu, kada se odbrambeni igrač Zvezde Goran Vasilijević sudario sa Robertom Donadonijem iz Milana.

Saki je u nedavno objavljenim memoarima pod naslovom "Besmrtni" opisao ovaj incident.

"Vasilijević je veoma nasilno nasrnuo na Donadonija, udarivši ga istovremeno glavom i laktom", piše italijanski trener.

"Roberto je pao na zemlju, bez svesti. Bili su to trenuci pravog horora, izgledao je kao da je mrtav. Saigrači su oko njega mahali rukama i hvatali se za glavu."

Dok je Donadoni nepomično ležao, maser Milana Anđelo Pagani prvi je dotrčao. Uspeo je da mu otvori usta, zaglavljena zbog polomljene vilice, i da mu izvuče jezik koji je upao u grlo i pretio da ga uguši.

Klupski lekar Milana Đinko Monti sledeći je dotrčao i dao mu disanje usta na usta. "Roberto nije davao znake života, a onda je počeo da udara nogama o tlo što se često dešava ljudima koji dožive tešku povredu glave", piše Saki.

Donadonijevi saigrači gledali su užasnuto. Legendarni odbrambeni igrač Milana i Italije Paolo Maldini priseća se sudbinskih trenutaka: "Poplaveo je, oči su mu bile širom otvorene i udarao je nogama kao životinja koju kolju."

Marko van Basten, holandska ikona tima, otrčao je do klupe vičući "Doktora, doktora!" pre nego što se u očaju bacio u zagrljaj klupskom menadžeru Paolu Taveđi i briznuo u plač. Van Basten nije želeo da nastavi da igra, ali su ga treneri ubedili, dok je Donadoni iznet na nosilima i odvezen u bolnicu.

Šokirani igrači Milana otišli su u svlačionicu na poluvremenu. Tada su čuli obaveštenje na stadionskom razglasu praćeno glasnim negodovanjem domaćih navijača. Kada je obaveštenje ponovljeno na italijanskom, shvatili su šta se događa.

Saki objašnjava: "Najavljivač je želeo da umiri gledaoce koji su videli kako Donadoni dugo leži nepomičan na zemlji prenoseći im dobre vesti iz bolnice. Roberto je povratio svest i sem slomljene vilice nije imao drugih ozbiljnih povreda. Navijači Zvezde su mu zato zviždali."

Igrači Milana, uključujući Ruda Gulita, pobesneli su. Gulit je zamenio povređenog kolegu iako je i sam imao povredu leve butine i bio je spreman samo za 45 minuta. Na kraju je na terenu proveo celo drugo poluvreme, produžetke i penale. Saki za Holanđanina kaže da je bio "naša hrabrost, naš general u bici". A beše to prava bitka.

Uz provalu neprijateljstva sa tribina Milan je nastavio da napada. Kapiten Franko Barezi širio je smirenost i veru u pobedu dok su nastojali da postignu gol. "Svaki put kada bi dobio loptu, plamenovi mržnje su ga šibali", piše Saki. Ali iscrpljeni Milan nije uspeo da postigne taj gol i sa ukupnim rezultatom 2-2 iz dve utakmice stiglo se do penala.

Stojković je pogodio prvi za Zvezdu, Barezi je uzvratio. Prosinečki je pogodio za domaći tim, a onda je na scenu stupio Van Basten.

Saki: "Van Basten se kretao ka lopti sa elegancijom labuda. Jedva ju je dodirnuo, ali je ona – snažno i neodbranjivo – odletela u gornji, desni ugao. Perfektno izvršenje. Imao sam utisak da se Marakana zamrzla od ove demonstracije samopouzdanja i tehnike."

To je, možda, bio odsudni trenutak. Dejan Savićević je šutirao slabo i njegov udarac je nogama zaustavio golman Đovani Gali pre nego što će Čiko Evani doveo Milan u vođstvo od 3-2. Kada je Mitar Mrkela promašio, Frank Rajkard je dobio priliku da odvede italijanski tim u četvrtfinale Kupa Evrope. Saki je okrenuo glavu, nije mogao da gleda.

"U totalnoj tišini na Marakani samo sam čuo tup udarac lopte u okvir gola", priseća se. "Krv mi se zaledila u venama. Ali posle udarca u drvo lopta se otkotrljala u mrežu. Nikada neću zaboraviti zvuk tog udarca, bila je to himna radosti."

"Utrčao sam na teren i zagrlio svakog mog igrača. Pobedili smo Crvenu zvezdu, ali smo doživeli nepravdu, nasilje, provokacije. Pljuvali su nas u lice, policajac je huškao svog vučjaka na Alesandra Kostakurtu. I ipak smo bili jači od svih i od svega."

Radost Milanovih igrača bila je u senci borbe za život njihovog saigrača. U kasnijem intervjuu za Gazeta dela sport Donadoni se prisetio scene iz bolnice.

"Prvo čega se sećam jasno bila je bolnička soba", rekao je. "Sa mnom su bila dva pacijenta, jedan je bio smrtno bolestan i stalno me je pitao kako sam, drugi je pao sa trećeg sprata. Nijedna kost mu nije bila čitava, a cedio mi je mandarine i sipao u usta jer nisam mogao da ih otvorim. Bili su u mnogo težem stanju nego ja, ali su se brinuli kao da je meni najteže, koliko je to lep način da opišem koliko sam imao sreće."

"Ono što me je najviše dirnulo kada sam gledao snimak incidenta bila je reakcija mojih saigrača koji su bili vidljivo uplašeni i zabrinuti. Smesta su shvatili koliko je situacija ozbiljna. U takvim prilikama shvatiš koliko si snažno i prijateljski vezan za drugove iz tima."

Nešto od gorčine koju je Milan doživeo na gostovanju ublaženo je kada su trener Zvezde Branko Stanković i Vasilijević došli u posetu Donadoniju. Živopisni vlasnik kluba Silvio Berluskoni poklonio mu je skupu sliku, ali je Saki taj koji je naslikao njegov pravi portret.

"Roberto je davao maksimum svakog minuta svake utakmice ili treninga", piše. "On je davao najbolju interpretaciju mog koncepta napornog rada i shvatanja dužnosti. Zbog toga su ga kolege zvale 'kost'. Nikada se nije predavao."

"Bio je heroj. Ne zato što je završio u bolnici. Bio je heroj na način kako je to definisao francuski nobelovac Roman Rolan, koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1915. "Heroj je onaj ko radi sve što može."

"Ja se slažem s tim stavom i mogu da kažem da sam trenirao tim heroja koji su postali besmrtnici."

Posle pobede nad Zvezdom Sakijev tim nije se više osvrtao. Postigli su 11 golova primivši samo jedan protiv sledeća tri protivnika u Evropi. Verder iz Bremena pobeđen je u četvrtfinalu, Real Madrid u polufinalu, a u finali je isprašena Steaua iz Bukurešta za 4-0. Ponovili su to i naredne godine kada su u finalu pobedili Benfiku sa 1-0 i postali legende.

Ali, kao što je ta jedna noć pokazala, pridev "besmrtnika" koji je Milan nosio govorio je podjednako o njihovoj hrabrosti u ekstremnoj nevolji kao i o lepoti njihovog fudbala.