Čitaj mi!

Partizan prosto nedovoljno dobar za novi evropski trijumf

Partizan je odigrao svoju možda i najslabiju partiju u Evropi ove sezone, lišen ubojitosti svojih najjačih oružja (brzog i kontranapada), ali takođe i bez adekvatnog alternativnog načina da ugrozi protivnika. Kada tome dodamo nekoliko nekarakterističnih defanzivnih grešaka, poraz protiv kvalitetnog tima i nije toliko iznenađujući.

Utakmica je imala onu konturu koju je, verovatno, valjalo i očekivati, imajući u vidu pozicije na tabeli i ambicije dva tima, ali i njihove opšte navike u igri.

Gosti su igrali u 1-3-4-3 sistemu, u posedu u 1-3-2-4-1 obliku. Ovo, nedvosmisleno, možemo nazvati i „belgijskom" formacijom, upravo iz razloga što je toliko česta u njihovom šampionatu.

Takođe, a ove dve stvari nisu nepovezane naravno, sa Robertom Martinezom reprezentacija Belgije već godinama igra koristeći ovaj oblik.

Gent nije bio previše opasan u završnoj trećini terena, prosto tamo nije provodio previše vremena. U jednom momentu, možda i svom najopasnijem u prvom delu susreta, demonstrirali su važnost igranja sa centralnim napadačem protiv niske zone protivnika, u situaciji posle koje su tražili jedanaesterac (ali je Ođiđa-Ofoe samo dobio žuti karton zbog percipiranog simuliranja).

Ovaj način igre protiv niske zone, koji je Italija nedavno sa velikim uspehom demonstrirala na Evropskom prvenstvu, nešto je što se ne tako davno moglo videti i u arsenalu nekih Partizanovih ekipa, dok je u njima bio Saša Ilić.

Ovaj Partizan je igrao u svom uobičajenom 1-4-2-3-1 sistemu, sa Nathom iza Rikarda, odnosno sa Menigom i Markovićem kao bočnim napadačima. Zdjelar i Šćekić su bili dva centralna vezna fudbalera.

Crno-beli su najopasniji bili upravo onda kada su i obično najopasniji – kada ne igraju protiv pune odbrane. Najbolje prilike za postizanje pogodaka imali su upravo posle oduzete lopte i tokom brzog napada sa što direktnijim dodavanjem (što je, naravno, i neka osnovna odlika napada u ofanzivnoj tranziciji posle oduzete lopte u srednjoj zoni, dok je odbrana protivnika u povlačenju).

I upravo je šteta što je Partizan, u jednoj ovakvoj utakmici, čiji sadržaj ne dozvoljava preterano veliki broj prilika (jedna od onih utakmica koje liče na dečije igre čiji je jedini cilj ne trepnuti prvi), dopustio da primi gol zbog lošeg branjenja bočne lopte.

To je jedna od stvari o kojima organizovane ekipe mnogo vode računa, a Partizan svakako pretenduje da bude organizovana ekipa (u najvećoj meri ove sezone to je i pokazivao).

Neposredno posle tog gola Aleksandar Popović je morao da interveniše iznova, kako bi sprečio još jedan pogodak Genta u momentima kada je Partizan delovao možda i najlošije u Ligi konferencija ove sezone.

Prilike koje je Partizan imao do kraja susreta, a ovo je možda samo utisak (ali, ipak, dosta jak utisak) bile su posledica energije i velike želje, ali manje implementiranja ideje koja bi te pokušaje učinila još boljim. Preveliki broj centaršuteva govori u prilog ovome (odavno nije tajna da su upravo centaršutevi, doduše ne ravnopravno iz svake pozicije) jedna od najmanje efikasnih načina da se postigne pogodak.

Ono što ishod ovog meča donosi jeste priliku da u narednim utakmicama, posebno u duelu u Belgiji, u mnogo proaktivnijem izdanju, sa većom količinom kontinuiranih napada i time raznovrsnijeg u pokušajima da postigne pogodak.

Pobeda na stadionu Genta od izuzetne bi važnosti bila zarad osvajanja prvog mesta u grupi i izvesno je da niko u Humskoj i ne pomišlja da odustane od tog cilja.