Ole Gunar Solskjer, treba li Mančester junajtedu novi trener

Mančester junajted je veliki klub. I njegovi počeci su veliki. Veliki zbornik neverovatnih slučajnosti.

Klub je osnovan 1878. godine kao razonoda radnicima železničke kompanije. Tim je bio dobar i stoga je, u klasičnoj baba-za-dedu-deda-za-repu situaciji, onoj vrsti čegrtavog razvoja uobičajenoj za rani fudbal, počeo postepeno da napreduje. Nazvan je Njuton Hit, po predgrađu u severoistočnom kvadrantu Mančestera.

No, iako je stigao do Prve divizije, odveć je bilo i problema. Igrali su na užasnom terenu koji se nalazio na zemljištu iznajmljenom od železnice, koja ga je opet iznajmila od crkve. Igrači su se presvlačili u pabu. Sledeće sezone su bili prinuđeni da se presele, i to na teren na koji bi svakog dana nahrupio zadah više desetina dimnjaka hemijske fabrike. Novca nije bilo nigde (britanski fudbaleri su primali novac i pre ozvaničenja profesionalizma 1885. godine). Sastanci uprave, kažu, održavani su pod svetlošću sveća naguranih u boce piva od đumbira.

Hari Staford, kapiten kluba, stekao je naviku da skuplja priloge od navijača, zajedno sa svojim bernardincem Majorom, koji je oko vrata nosio posudu za donacije. Međutim, upravo tokom jednog bazara organizovanog u svrhe sakupljanja sredstava, Major se izgubio.

Pas je, naposletku, pronađen, i to u pabu bogatog Džona Henrija Dejvisa. Ovaj je smatrao da je upravo pas savršen rođendanski poklon za njegovu kćer. Staford se u međuvremenu pojavio, ali je pristao da proda Majora. Tokom pregovora, spomenuo je nevolju svog kluba i Dejvis je odlučio da investira.

Regulisao je dug, a zeleno-žuti dresovi sa crnim šortsevima postali su crveni i beli. Valjalo je promeniti i ime. Mančester Sentral i Mančester Seltik su odbijeni. Luis Roka, 19-godišnji navijač koji će pola veka raditi u klubu, a koji će kasnije i dovesti Meta Bazbija u njega, konačno je izneo prihvaćeni predlog.

Tako je gotovo rahmetli Njuton Hit postao Mančester junajted, najveći klub Engleske, verovatno najvoljeniji klub planete (zanemarimo, makar privremeno, besmislenost kvantifikovanja ljubavi brojem onih koji je iskazuju – jer Junajted zaista ima bezmalo milijardu zvaničnih navijača).

Prvu titulu Junajted je osvojio 1908. godine. Nakon toga osvojiće ih još mnogo, ali samo sa trojicom trenera - osim Bazbija i Fergusona, tu je i Ernest Mangnal.

Dve su stvari interesantne ovde. Tu je važnost mita o nastanku i apsolutističko prisustvo ličnosti koje u sebi sažimaju taj i takav duh kluba. Imperije su neretko takve. Rim ne bi bio podjednako Rim da nije bilo Enejide.

Nekad i danas, postoji ideja i osećaj da Mančester Junajted prosto nije kao ostali. To je klub koji je znao da otpusti trenera samo zbog estetske manjkavosti. Dejv Sekston je 1981. godine morao da ode, nakon sedam uzastopnih pobeda, samo jer je njegov fudbal percipiran dosadnim. Zapravo, i on sam je percipiran dosadnim. Kao jedan od onih tipova koji nemaju neprijatelje ali se ne sviđaju ni svojim prijateljima, koji ležu rano jer nemaju o čemu da razmišljaju.

Nije bio takav, ali je delovao tako. I onda je otišao.

I zbog toga svega je ova situacija u kojoj je Mančester junajted sada toliko neobična. Kako objasniti trenutnu situaciju sa trenerom?

Fudbalska svest je toliko napredovala, igra se menja u odnosu na svako novo juče, da dobar trener na najvišem nivou nije dovoljan. Trener mora biti izvrstan i, podjednako važno, mora biti okružen podjednako izvrsnim trenerima u stručnom štabu (da ne govorimo o ostatku stafa, uokvirenim u opšte ustrojstvo kluba – sve kao nemilosrdno skladne ruske matrjoške).

Ole Gunar Solskjer je neko ko nije izabran da bude trener, već je ubran. Donet iz bajkovitog stovarišta kao večiti činilac jedne predivne noći u Barseloni i jedne od najboljih sezona koje je ma koji klub ikada imao. Mit želite? Mit smiruje onaj osnovni navijački tribalizam koji ljubav pretvara u osećaj superiornosti (ili je to obrnuto)? Evo vam mit, pa i još malo preko toga...

Ser Aleks Ferguson je došao iz Aberdina, ali sa Aberdinom je pobeđivao Real Madrid u evropskom finalu, prekinuo je dominaciju Old Firma u Škotskoj. Solskjer je ispao iz lige sa Kardifom. Ubran, dakle, ne izabran.

A da li Junajted igra kao klub koji je ravnopravni takmac svim onim klubovima koji imaju elitne trenere i stručne štabove? Da li je Solskjer jednak Konteu, Gvardioli, Klopu, Tuhelu, Nagelsmanu, Ten Hagu, Simeoneu, De Zerbiju, Enrikeu... Pa, verovatno nije.

Sa Fergusonom, recimo, Old Traford je postao stupa razvijene misli. Huan Manuel Liljo, radeći početkom devedesetih u ekipi Kultural Leonesa u španskoj drugoj ligi (sada sedi na klupi Mančester Sitija kao pomoćnik i mentor Pepu Gvardioli), osmislio je 1-4-2-3-1 formaciju. Škotski trener je taj koji ju je doneo u Englesku, u kojoj je do tada sve osim 1-4-4-2 sistema smatrano hipi torokanjem.

Par godina kasnije, Ferguson nastavlja sa sličnim stremljenjima (potpomognut Karlosom Keirošom u tim danima) i Junajted počinje da igra bez napadača, među prvima u Evropi – nekada 1-4-3-3-0, nekada 1-4-2-4-0.

Trener elitne ekipe mora da bude elitni jer naprednost njegove misli vuče i gura, pa, napred. Da li je to slučaj sa Solskjerom?

Istina, trenere je teško proceniti.

Mi čkiljimo. Gledamo kroz jedva otškrinuta vrata i napinjemo se da vidimo ono što su, suštinski, tek konture. Sve to, iako gledamo fudbal pretočen u medijski spektakl, podjednako vodvilj koliko i sport, gde je sve izloženo pred nama. Ali to je 90 minuta sedmično – možda uz to i još nešto više od dvadesetak minuta, ukoliko Mančesterov protokol zagrevanja ima klasično trajanje.

Ne znamo kako Junajted trenira, kako slaže trenažni mikrociklus, kako fudbaleri rade, šta rade među sobom ili u osami...

Ali, i sa takvom pozicijom, vidimo da je Junajted počeo da prima golove u defanzivnoj tranziciji i na prekidima. To su klasični znaci da organizacija ekipe nije dobra, da ono što se radi na treningu (ako se radi, to jest) nije utkano u meč.

Naravno, ovaj i ovakav Mančester junajted nije lako voditi. Kristijano Ronaldo je stigao (još jedan od ubranih, ne i izabranih). U ovoj fazi karijere, Ronaldo je kao srednjovekovno opsadno oružje – može da nanese ogromnu štetu suparniku, ali samo ako ga dopremite do njemu pogodne pozicije i ako mu obezbedite neophodne uslove. U devet od 11 standardnih fudbalskih faza i momenata, ova njegova inkarnacija važem timu neće pomoći previše.

Tu je i svakako ono opšte pitanje balansa, činjenice da centralni vezni fudbaler jedne elitne ekipe mora da bude elitni, odnosno da svoju funkciju (u modernom fudbalu uloge igrača ne determiniše pozicija već funkcija, kako to kaže Urs Zigentaler) obavlja sa najmanjom mogućom količinom fluktuacija. Junajted ni to nema...

Ono što uvek mora da se vidi jeste jasno definisani model, opšta ideja fudbala o kojoj je uvek maštao veliki Sesar Luis Menoti, a čiju važnost je fudbalu na pravi način doneo Džimi Hogan, daleko najuticajniji trener koji je ikada postojao.

Šta je to Mančester junajted? Kakav fudbal želi da igra? Da li je Junajted proaktivan tim koji kroz kontinuirani napad i mehanizme sa loptom želi da pobeđuje, da li je reaktivan tim, da li želi da kontroliše tempo meča ili ritam lopte? Ako ne možete da odgovorite drugačije nego sleganjem ramena, onda ne možete da odgovorite uopšte.

Ili, naprosto, morate pitanje da postavite nekome drugom. Nekome koga ćete, ovoga puta, izabrati.