Čitaj mi!

Zvezda bolja od Ludogoreca u borbi dva identična sistema

Igrajući praktično u istim oblicima (1-3-4-1-2, koji je u punoj snazi svetu pokazala Nemačka krajem osamdesetih godina prošlog veka), Crvena zvezda je svakako bila bolja u načinu na koji je taj oblik koristila i time je stigla do veoma značajnog trijumfa na svom ovogodišnjem evropskom putu.

Crvena zvezda je igrala u formaciji sa tri centralna beka (odnosno, sa jednim centralnim bekom i dva sajd beka), kako neretko ume da radi u evropskim utakmicama u prethodnim sezonama. Razlog ovome nije potrebno previše tražiti i eksplicitno ga je lako dati.

Iako ne postoje ofanzivne ili defanzivne formacije (ofanzivne ili defanzivne su samo njihove interpretacije, odnosno stilovi igre i mehanizmi), ovaj oblik svakako Zvezdi daje veću defanzivnu sigurnost i upravo to je razlog zašto ga crveno-beli nekada koriste, braneći se, naravno, sa pet igrača u poslednjoj liniji.

Sanogo je igrao između Pankova i Erakovića, dok su kao krilni bekovi bili Gobeljić i Rodić.

Defanzivno, dakle, Zvezda je stajala u 1-5-2-1-2/1-5-3-2 (posebno u niskoj zoni), jer je Ivanić češće bio ispred Sanoga i Srnića.

Bugarski tim je, sa svoje strane, igrao u identičnom obliku (braneći se, doduše, u nešto ravnijem 1-5-2-3, što takođe spada u veoma jasno definisano i očekivano u ovoj formaciji).

U napadu je Ludogorec bio u 3-2-3-2 obliku, što je struktura koja ima posebnih prednosti protiv tima koji se brani sa pet igrača u poslednjoj liniji, ali za tako nešto je neophodna mnogo bolja sinhronizacija u drugoj i trećoj fazi poseda.

Pre svega, dva napadača moraju svojim inicijalnim pozicijama da „vežu" tri centralna igrača protivnika, kako bi oslobodili onog jednog ofanzivnog veznog fudbalera između linija. To, naprosto, nije uspelo.

Određenim pristupom, sa agresivnim stavom prema svakoj individualnoj situaciji od kojih je sačinjena utakmica, a na kojem se mnogo polaže u Crvenoj zvezdi, srpski šampion je u najvećoj meri kontrolisao meč.

Kao i u slučaju Partizana, ovaj trijumf upravo iz ovog razloga, dakle dalje od sama tri boda, može da posluži kao baza za svaki dalji optimizam u nastavku takmičenja u Ligi Evrope. 

Interesantno, Ludogorec na poseban način brani bočni i polubočni defanzivni prekid, takoreći na „italijanski način" (ovako nešto češće se, nego igre, viđa u Italiji – naravno, Hrvatska je na Mundijalu 2018. godine radila slično).

Umesto u standardnoj liniji (bilo 7-1, bilo 6-2), sa svojim zakonitostima i pravilima (kada linija „pada", kojim putanjama igrači trče ka svom golu...), igrači Ludogoreca su stajali mnogo niže, sa više užih linija.

Prednost ovoga, ili jedna od prednosti, jeste to što igrači loptu napadaju frontalno, a, takođe, ne moraju da brinu o sinhronizaciji ofsajd linije, koja se ne uvežbava prelako.

Ali Ludogorec je upravo gol primio posle bočne lopte, doduše iz otvorene igre. Kako često biva u ovakvim utakmicama, jedna inicijalno praktično banalna situacija donosi krucijalnu prevagu. Bugarski tim ni blizu adekvatno nije stajao uoči i tokom centaršuta Crvene zvezde, a to se ovoga puta manifestovalo u činjenici da je Kanga bio potpuno sam u zoni ofanzivne druge lopte.

Njegov pogodak, kao i kasniji crveni karton fudbalera Ludogoreca, doneli su Crvenoj zvezdi završnicu sa neočekivanom količinom mira – neočekivanom, makar, u evropskim utakmicama.