Povratak publike na stadione, emocija predugo čekanog ostvarenja sna

Igrači i navijači – jedni drugima nedostaju. Nema te draži. Srce ne lupa jače kada se izlazi na teren. Ponovo se čuje himna Evrolige u "Pioniru". Ali nema huka sa tribina, navijačkih pesama, podizanja ekipe kad joj ne ide baš najbolje. Sve u svemu, izgubljena je ona prava emocija.

Kraj malih ekrana to deluje još sterilnije. Čuju se treneri kako sa klupe dozivaju svoje igrače, a jedini koji ih bodre su igrači sa klupe, koji pokušavaju da budu ta publika koja toliko nedostaje.

Proći pored stadiona kada se igra "večiti" derbi ili neka evropska utakmica sada je lako. Nema "presretača" koji nude kartu više, dobro poznata lica svima koji koliko-toliko redovno dolaze na stadione. Nema ni "kolportera" koji nude stare novine – za sedenje, naravno. Povici: šalovi, kape, majice, semenke, suncokret, kikiriki... Sve ono što čini draž odlaska na stadion.

Ceo dan je bivao posvećen utakmici. Dogovori kad, gde i u koje vreme. Da li je dovoljno krenuti tri sata ranije? Poznate rutine koje sigurno "donose pobedu" nikako se ne zaobilaze.

Jedini kojima je možda laknulo su pripadnici policije, koji sada u mnogo manjem broju obezbeđuju utakmice i mnogo lakše izlaze na kraj sa bezbednosnim izazovima.

A nekada, ne tako davno, sve je izgledalo drugačije...

Nekoliko sati pre utakmice, reke navijača slivale su se sa svih strana ka stadionima. Auto-komanda je bila pešačka zona, svi su se užurbano kretali ka tribinama. Prvi, drugi, treći prsten kontrole.

Policija u punom broju, i pod punom opremom, spremna da odgovori na sve sigurnosne izazove. Nekoliko sati pre otvaranja tribina oni su već bili na svojim mestima. Njihovo prisustvo, nekako je sputavalo izgrednike da išta pokušaju. Deca koriste priliku da se slikaju s njima. Policajci im to udovoljavaju, tačnije nepomično stoje na svojim mestima i obavljaju svoj zadatak.

Zagrevanje navijača počinjalo je mnogo pre nego igrača. Svaka grupa ima svoje mesto okupljanja odakle je organizovano kretala ka stadionu. Kako se bližio početak utakmice, adrenalin je rastao. Optimizam, nekada i nerealan. Sve je to bilo predigra za ono što ih čeka na tribinama. Koreografija, naravno, neizostavni deo. Šalovi, kape, zastave, transparenti... Sve ovo nedostaje da bi jedan sportski događaj bio potpun.

Skoro smo se podsetili duela Zvezde i Milana, koji je prekinut zbog magle, a kako je to tada izgledalo sa tribina?

Sever je bio krcat, tada je bilo samo stajanje, bez stolica, pa je kapacitet bio oko 30.000 gledalaca. Zvezda je imala odličan tim, svi smo se nadali da može da nadigra velikog rivala, i umalo se to nije dogodilo. Ipak, neka viša sila to je sprečila.

Čulo se radovanje, nismo na severu znali šta se dešava. Obrisi igrača koji se raduju davali su nam naznaku da je nešto dobro za crveno-bele. Nekoliko trenutaka kasnije na tranzistoru, tada nije bilo mobilnih telefona, čuli smo da je Zvezda povela golom Dejana Savićevića.

Neopisivo smo se radovali nečemu što nismo ni videli... Ipak, svi smo bili srećni.

Danas, na neki način, bez emocija posmatramo utakmice. Televizor nas šeta po terenima širom sveta, sve nam je dostupno – fudbal, košarka, rukomet, tenis... Ali nedostaje ona prava draž sporta.

Mnogi će se složiti sa mnom, drugi će reći važno je da se igra. „Ma ne gledam, nema tu šta da se vidi.“ „Kako je bilo dosadno, jedva sam ostao budan.“, „Mučili su onu loptu ceo meč, valjda je bila najsrećnija kad završi na tribinama, pa je zamene drugom.“

Nadam se da uskoro više neće biti ovakvih komentara. Da ćemo ponovo „u punom obimu“ moći da se vratimo na stadione i u hale. Da će sve ovo ostati iza nas kao ružan san.

Za sada tribine deluju sablasno prazne širom sveta. Tek na pojedinim susretima ima publike, ali u simboličnom broju.

Sport bez publike ipak nije sport

Takmičenja su odlagana. Najveća svetska smotra sportista – Olimpijske igre, pomerene su za godinu dana. Bilo je bojazni da se neće ni održati. Ipak organizatori su pronašli model da se one održe.

Nada postoji, pre svega da će svet pobediti koronu i da ćemo se vratiti normalnom životu. Pohrliće publika na stadione i davati podršku svojim ljubimcima.

Priznaćete, gledanje Lige šampiona, Lige Evrope, Evrolige, Evrokupa, teniskih grend slemova... deluje nekako drugačije, da ne kažem dosadnije bez uzdaha i aplauza, bez zvižduka sa tribina.

Igrači ne daju svoj maksimum. Ne zato što nisu spremni, jednostavno nema onog huka sa tribina koji povećava adrenalin i daje dodatnu snagu. Treneri su svesni toga, pa stalno traže nove modele da dodatno motivišu svoje izabranike.

Navijači Crvene zvezde nadaju se da će već na duelu protiv Milana imati priliku da s tribina pomognu igračima u spektakularnom meču dva rivala. Da će protivničkim igračima zadrhtati noge kad prolaze kroz tunel, i kada kroče na teren da im neće biti svejedno.

Sigurno mnogo teže nego da "Marakana" bude prazna.