Šutni je, Labude

Kada je u 54. minutu Adri van Tigelen dodao loptu do Mirena na levom krilu, bio je ponosan. Njegov tim je uradio sve ono na čemu je insistirao u prethodnih 28 godina trenerske karijere – izašli su visoko sa četiri igrača u napadu. Kada je Miren poslao loptu u gol-aut, kako su mnogi pomislili u tom trenutku, stajao je kraj klupe Olimpijskog stadiona u Minhenu i posmatrao graciozan korak svog prvog napadača. "Šutni je, Labude", tiho je rekao i sklopio oči. I ovaj je šutnuo. Iz prve. Iz mrtvog ugla. Volej u suprotan ugao. Njegov pomoćnik, Nol de Rajter, docnije je pričao kako je Generala prvi i jedini put video uplakanog. Novinari su u notes zapisivali – "Najlepši gol u istoriji fudbala".

Dve godine ranije, taj čovek sedi u jednom restoranu u Roterdamu. Sada pije čaj, jer vino ne sme – ne, pošto je i dalje bio u procesu oporavka od operacije srca. Zbog te operacije je, kaže, propustio kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Meksiku i njegov tim zbog toga nije ni igrao na pomenutom šampionatu.

Sada pije svoj čaj, presut u veliku kristalnu čašu, jer ne želi da ga ljudi sada vide kao nekog bespomoćnog starca. "Najbolje tek dolazi", kaže selektor Holandije i nazdravlja svom učeniku koji je krenuo njegovim stopama. 

Sa njima, za istim stolom, sedi i "Generalov" najbolji prijatelj Nol de Rajter, pomoćnik selektora. Sedi sa velikim tamnim naočarima i jede sladoled od jagode. On sada pominje Maradonu. Nepristojno je pominjati Maradonu u Krojfovom prisustvu, ne posle onog gola rukom, kaže General i hvali Pelea – "Takav se neće ponovo roditi". I svi se slažu, čak i Krojf.

Prošla su četiri meseca otkako je Johan uzeo trideset devetu godinu, a već je osvojio prvi trofej u trenerskoj karijeri sa svojim Ajaksom. Pred svoga učitelja on stavlja medalju namenjenu osvajaču Kupa Holandije i fotografiju novog automobila koji je kupio pre samo nekoliko dana.

Četvrti u kolekciji. Njegov učitelj odobrava, a potom nekoliko trenutaka zamišljeno posmatra čamce i brodove u bajkovitom Delfshavenu. Kaže, brodovi su mu ipak draži – brod napada talase, a njegova posada je u strašnim olujama i burama hrabra i odvažna. Brod može stradati samo pod udarom prirode, a čak i tada, mornari često uspevaju da ga otrgnu iz oluje i uplove u mirnije vode, konstantno napadajući svaki nadolazeći talas. Tako je i u fudbalu. Uvek pobeđuje tim koji je spreman da ide do kraja. Brzina je bitna. Automobili razvijaju veliku brzinu, ali njima upravljaju pojedinci. Bez kontrole brzina im ništa ne znači – kaže Krojfu.

Generalovo izlaganje prekinuo je nasmejani Nol de Rajter, koji je kašičicom kupio istopljeni sladoled – "Imamo jednu dilemu", reče. "U svom timu imaš dva napadača, Bosmana i Van Bastena. U oktobru počinjemo kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1988. Jasno ti je da samo jedan može sa Gulitom u napad."

"Džon Bosman je u sjajnoj formi", kaže sad Krojf.

General je ustao bez reči i pozvao konobara – "Ako gospodin Krojf nema novca da plati, za ceh će se pobrinuti moj pomoćnik". Iz džepa je izvadio kapitensku traku, istu onu traku koju je skinuo Krojfu sa ruke 1971. i dao je Veliboru Vasoviću. Sa unutrašnje strane, crvenim koncem bilo je uvezeno ime – "Johan Krojf". Stavio u je na sto pred svog učenika – "Naučio si lekciju. Ponovo je tvoja" i uz osmeh mirno išetao iz kafea. Nol de Rajter je naručio još jednu porciju sladoleda i nazdravio nasmejanom Krojfu.

Na naslovnoj strani dnevnih novina pisalo je kako se veliki Marinus Jakobus Hendrikus, poznatiji samo kao Rinus Mihels, zvani General, vraća na klupu Holandije posle uspešnog oporavka od operacije srca.

Tog istog dana, na obali Dnjepra u rodnom Zaporožju, na velikom čamcu sedi onaj kojeg su svi, pa čak i njegovi školski drugovi, u tom trenutku nazivali "Fudbalski naučnik". Sedi i zamišljeno gleda u prostranstvo jedne od najvećih evropskih reka.

On brani čelo velikim slamenim šeširom i maše otkinutom olistalom granom – rasteruje komarce, kaže. Priča i da mu prija to malo odmora, posle naporne sezone u kojoj je sa svojim Dinamom iz Kijeva osvojio drugu titulu u Kupu pobednika kupova i sedmu titulu šampiona Sovjetskog Saveza. On sada sedi i analizira neuspeh koji je doživeo sa reprezentacijom SSSR-a na Svetskom šampionatu u Meksiku, svestan da se jedna era njegove karijere bliži kraju.

Uz njega sedi i onaj kojeg smatraju najboljim sovjetskim fudbalerom svih vremena – Oleg Blohin. Dobitnik Zlatne lopte 1975, ali i momak koji na istu "loptu" pretenduje za tekuću 1986. godinu. Njihova lica je nagorelo sunce još u Leonu pre samo nekoliko dana. Oni sada sede u tišini i razmišljaju o porazu od Belgijanaca već u osmini finala Svetskog šampionata. Vodili su sa 1:0... Vodili su sa 2:1... Belanov je postigao i het trik, ali na kraju su izgubili sa 4:3. Sva četiri gola primili su posle katastrofalnih reakcija u odbrani.

"Podmornice, drugovi. Podmornice su najopasnije oružje. One su nepredvidive, imaju dobar manevar, fleksibilne su i uvek su spremne za napad", kaže svojim učenicima.

"Moramo biti fizički spremniji", dodaje onaj kojeg su već tada u Sovjetskom Savezu nazivali najvećim trenerom svih vremena. Te sezone, dobio je i nagradu za najboljeg fudbalskog trenera u Evropi.

"Plašim se da ćete dalje bez mene. Bližim se kraju karijere, Valerije Vasiljoviču", dodaje Blohin. 

Belanov razmišlja o podmornicama. "Ne volim podmornice", kaže. Sanjao je da će jednoga dana postati kosmonaut. Iako mu se ta želja nikada nije ostvarila, te godine je dotakao zvezde – pod kraj 1986, Belanov je pobedio u izboru za Zlatnu loptu. Postao je najbolji igrač Evrope. Pobedio je ispred najboljeg strelca Svetskog prvenstva u Meksiku, Garija Linekera iz Engleske – momka koji je te godine iz Evertona prešao u Barselonu.

Belanov je postao tek treći igrač iz SSSR-a koji je osvojio najprestižniju loptu u evropskom fudbalu, posle Lava Jašina 1963, jedinog golman koji je ikada poneo tu nagradu, i Olega Blohina pomenute 1975.

Valerij Vasiljovič Lobanovski sada sedi na svom čamcu i posmatra zvezdu na odlasku i momka koji obećava. Obojica su mu potrebna za naredni Evropski šampionat 1988, ali će mesta u napadu biti za samo jednog od njih.

Dve i po hiljade kilometara dalje, škotski novinari pišu o debaklu koji je reprezentacija doživela na Svetskom kupu u Meksiku. Pišu i da Aleks Ferguson više neće biti selektor Škotske.

Ipak, Škot je već tada pripremao teren za najveći iskorak u svojoj trenerskoj karijeri. Navijači Mančester junajteda su sve glasnije izgovarali njegovo ime, a tadašnji trener kluba sa Old traforda, Ron Etkinson, gubio je i poverenje uprave, koja je te 1986. prodala svog najboljeg igrača Marka Hjuza Barseloni.

"Došlo je vreme za velike rezove na 'Teatru snova'", pisala je britanska štampa, a Ferguson je u rodnom Glazgovu uveliko oštrio skalpel.

Evropu je očekivalo "neizbežno"', te će se vrlo brzo ispostaviti da je Evropski šampionat 1988, zapravo bio istorijski. U kvalifikacijama su se nadmetale samo 33 zemlje, dok je na turniru, u završnici, bilo mesta za osam najboljih selekcija. Već na narednom Evropskom prvenstvu u Švedskoj 1992, nije bilo ni velikog Sovjetskog Saveza, niti velike Jugoslavije – što je Uefi donelo 20 novih članica.

I dok su se jedni razdvajali, Nemci su težili ujedinjenju i uspeli su u tome, i to baš nakon Evropskog prvenstva 1988. koje je odigrano, gle čuda, u Zapadnoj Nemačkoj, samo godinu dana pre pada Berlinskog zida!!!

Godinu dana uoči Evropskog šampionata 1988, pred Generalovu kuću u Amsterdamu stao je skupoceni sportski automobil, crven kao Ajaksov dres. Izašao je iz kuće u teget mantilu i seo na mesto suvozača, iako je više voleo da se vozi na zadnjoj klupi koja ne postoji u takvim kolima. Ubrzo se požalio na vetar, s obzirom na to da automobil nije imao ni krov.

"Ko još vozi automobile bez krova", upitao je General, a Krojf se samo nasmejao i dodao gas.

Sedam dana ranije Johan je sa Ajaksom uspeo da osvoji i treći trofej u trenerskoj karijeri, prvi na međunarodnoj sceni.

Pobedili su u Atini Lokomotivu iz Lajpciga u finalu Kupa pobednika kupova, a strelac jedinog gola na meču bio je Marko van Basten.

Zamolio je svog učenika da parkira automobil nedaleko od Vondel parka gde ih je čekao Mihelsov pomoćnik, Nol de Rajter. Hranio je labudove ušećerenim kokicama.

"Čestitke, Johane. Bio si u pravu. Džon Bosman je u sjajnoj formi", konstatovao je De Rajter. U tom trenutku, napadač Holandije Bosman bio je prvi strelac kvalifikacija za Evropsko prvenstvo i najbolji strelac u Kupu pobednika kupova.

Rinus Mihels je čučnuo i pružio ruku ka labudovima.

"Čujem da prodajete Marka van Bastena Milanu? I to baš sada, pred Evropsko prvenstvo?", pitao je General.

Krojf je slegao ramenima. "To je neizbežno."

"Imamo Džona Bosmana. Nema razloga za brigu", nadovezao se nasmejani Nol de Rajter. Rinus Mihels je iz džepa izvadio stari, požuteli isečak iz novina na kojem je pisalo: "Zapadna Nemačka je osvajač Svetskog prvenstva 1974, Krojf i Mihels poraženi u finalu!", pružio ih je svom učeniku, i odšetao pored jezera.

Nasmejani Nol de Rajter je ponudio Krojfa kokicama. Rinus Mihels, u fudbalskom svetu poznat i kao General, narednih dana šetao je sam kraj jezera u Vondel parku. Dugo je posmatrao labudove. Njegova trenerska karijera se bližila kraju.

Iako su ga već tada smatrali čovekom koji je svojom filozofijom totalnog fudbala, zauvek promenio igru, General je znao da mu je neophodan i veliki trofej sa reprezentacijom, kako bi stavio pečat na najblistaviju trenersku karijeru ikada viđenu.

Sa ramena je skinuo kožnu torbu u kojoj je nosio papire sa pripremom mečeva i iz nje je izvadio album sa fotografijama i isečcima iz novina. Zastao na stranici gde je ispod velike crno bele fotografije na kojoj su on i Krojf zagrljeni držali pehar osvajača Kupa evropskih šampiona. Naslov teksta: "Kralj i njegov princ".

Mihels je u periodu od 1971. do 1973. sa Ajaksom osvojio tri uzastopne titule šampiona Evrope, a kada su ga uoči Svetskog kupa u Zapadnoj Nemačkoj novinari pitali koja je tajna njegovog uspeha, odgovorio im je:

"Fudbal je poput rata. Ko se ponaša isuviše fino i ispravno – izgubiće."

Na narednoj stranici, isečak iz novina u kojem ispod velike Mihelsove slike stoji naslov, izvučen iz konteksta – "Fudbal je rat".

Nasmejao se, svestan da tako nešto nikada nije izjavio.

Osmeh sa njegovog lica nestao je kada je okrenuo narednu stranicu albuma. Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. Uoči finala, holandska štampa napisala je: Neskens i Krojf napadaju Bekenbauera i Gerda Milera.

Na narednoj stranici albuma, nedostajao je isečak koji je pre samo nekoliko dana na ovom istom mestu dao Krojfu i u kojem je pisalo: "Zapadna Nemačka je osvajač Svetskog prvenstva 1974, Krojf i Mihels poraženi u finalu!"

Znao je šta mu nedostaje, s toga je brže bolje otišao do kancelarija jedne avio kompanije i kupio kartu za Pizu, ne da bi video krivi toranj, već prvi nastup Marka van Bastena za Milan.

Narednog dana, italijanska štampa pisala je: 

"Pobeda Milana nad Pizom od 3:1. Prvi gol "Labuda iz Utrehta" za Roso-nere". Mihels je isekao članak i zalepio ga u svoj album.

Lobanovski se, baš kao i Mihels sa Holandijom, prošetao sa Sovjetima kroz kvalifikacije za EVRO '88 - Belanov je postigao četiri pogotka u tom ciklusu, dok se Blohin i definitivno oprostio od nacionalnog tima.

Prvi strelac kvalifikacija bio je Džon Bosman. Holanđanin je postigao devet golova. Drugi napadač Holandije, Marko Van Basten, dao je četiri pogotka.

Aleks Ferguson je u sezoni 1986–1987 sa Mančester junajtedom zauzeo tek 11. mesto u Engleskoj, sa 20 bodova manje od šampiona Evertona – ipak, novine su pisale da je klub na dobrom putu ka potpunom oporavku.

Tog 10. juna 1988. u Zapadnoj Nemačkoj je počeo osmi Evropski šampionat. Domaćin je bio nosilac grupe A, predvođen kapitenom Lotarom Mateusom, Bremeom, Litbarskim, Felerom i Klinsmanom. Selektor: Franc Bekenbauer.

Pored njih, u Grupi A igrali su i Italijani sa Manćinijem, Altobelijem i Vijalijem, Španci sa Butragenjom i Zubizaretom i Danci predvođeni velikom zvezdom Juventusa Brajanom Laudrupom.

U Grupi B, Valerij Lobanovski je vodio Sovjetski Savez sa Ratsom i Belanovom, Mihels Holandiju sa Gulitom i Rajkardom, Bobi Robson je sedeo na klupi Engleske koja je imala najboljeg napadača na svetu, Garija Linekera, dok je četvrti tim Grupe B bila nepredvidiva Republika Irska sa veteranom i legendom Liverpula, Ronijem Vilanom.

Žrebom je odlučeno i da će se već u prvom kolu grupe B sastati SSSR i Holandija. Mihels je izveo postavu sa kapitenom Gulitom, Rajkardom, Mirenom i prvim strelcem u kvalifikacijama, Džonom Bosmanom u napadu. Bio je to loš početak šampionata za Mihelsov tim, koji je izgubio sa 1:0.

Televizijske kamere su kadrirale razočaranog Johana Krojfa, koji je posmatrao meč sa tribina.

Hladnokrvni Valerij Lobanovski napustio je stadion u Kelnu, svestan da je njegov tim napravio veliki korak ka plasmanu u polufinale. Na njegovom licu ni osmeha, ni sreće, ni zabrinutosti. Ništa. I dalje je razmišljao o podmornicama. Znao je da je u potapanju moćnog holandskog broda njegovo najubojitije oružje, Belanov, faktički nije ni učestvovao.

Nekoliko časova kasnije, u hotelskom restoranu, za istim stolom sedeli su Mihels, Krojf i Nol de Rajter. Bez ijedne reči, oni ćute i gledaju svako na svoju stranu.

"Nikada me nisi pitao kojem igraču se najviše divim"' – tišinu je prekinuo Krojf. General je bezvoljno slegao ramenima, mršteći se ka svom učeniku.

"Marko van Basten", reče Krojf. "To je najgraciozniji fudbaler kojeg sam ikada video", opet kaže Johan. General ćuti.

"Marko je spreman", nadovezao se De Rajter, koji je jeo sladoled sa ukusom višnje i zalivao ga čajem od mente.

Tri dana kasnije, u Diseldorfu, Holanđani su izašli na teren predvođeni najboljim triom u istoriji evropskih šampionata, kako se ispostavilo već nakon meča sa Engleskom. Bosman je ostao na klupi.

Sa Linekerom, Vodlom i Brajanom Robsonom, Englezi su dva puta pogađali stativu, a onda je počeo magični fudbalski ples Labuda iz Utrehta – Marko van Basten je postigao het-trik na toj utakmici, u pobedi Holanđana od 3:1.

Kamere su na svakom koraku pratile Rinusa Mihelsa. Njegov tim je poslednjem kolu grupne faze pobedio i Republiku Irsku sa minimalnih 1:0, za plasman u polufinale EP '88 sa drugog mesta u grupi B, iza Sovjeta.

Lobanovski je sa SSSR-om ispunio primarni cilj – izbegao je domaćina, Zapadnu Nemačku u polufinalu, a njegov tim je očekivao duel sa Italijom, u borbi za veliko finale. Ipak, najbolji igrač tima Belanov nije postigao nijedan pogodak u grupnoj fazi!

Na poslednjem treningu uoči polufinala sa Nemcima, Mihels je posmatrao Gulita i Van Bastena koji su se istezali na centru terena.

"O čemu li pričaju", upitao je svog pomoćnika De Rajtera, koji je bez oklevanja odgovorio – "Saznaću".

"Znaš li o čemu sam maštao kada sam bio mali?", pitao je van Basten Gulita, koji ga je čudno posmatrao – "Otkud sad to?!"

"Sanjao sam da jednoga dana postanem gimnastičar!"

"Tako dugonog?", Gulit se glasno smejao – "Bila bi to velika greška, fudbal ne bi bio isti bez tebe, Marko."

I fudbal zaista više nije bio isti, ne posle tog epskog poslufinala u Hamburgu između Zapadne Nemačke i Holandije.

Holandska štampa citirala je čuvenu Mihelsovu frazu, davno izvučenu iz konteksta – "Fudbal je rat!!!"

U Nemačkoj se pisalo o finalu Svetskog prvenstva 1974, i velikoj pobedi nad najvećim rivalima.

"Najveći rivali", pisala je i svetska štampa, jer mečevi protiv Nemaca su za sve Holanđane u tim posleratnim decenijama, bili i više od fudbala.

S toga su napunili tribine stadiona u Hamburgu i osvežili ih svojim narandžastim dresovima.

Komentatori su uoči meča naglašavali – "atmosfera za pamćenje".

Do 88. minuta – 1:1. Golove sa penala postizali su Mateus i Ronald Kuman. A onda je Jan Vouters poslao loptu ka Van Bastenu, koji se kao panter bacio na nju pored štopera Kolera i iz nemoguće situacije savladao nemoćnog golmana Nemačke Ajkea Imela. Nemci su posmatrali skamenjeno lice Andreasa Bremea.

Vremena više nije bilo. Holandski novinari su izveštavali – "Osveta!!!" 

Nemački – "Šokantan poraz".

Mihels i njegov pomoćnik De Rajter zagrljeni su se pridružili timu u svlačionici. Dok su igrači slavili, De Rajter je stajao po strani i jeo bananu.

"Marko, bio bi sjajan gimnastičar."

Zbunjeni Mihels je posmatrao Nola de Rajtera. Ceo tim se smejao.

"Gimnastičar?", Mihels je širio ruke ka svome pomoćniku.

"Dečko je sanjao da postane gimnastičar", General je dobio uobičajen i brz odgovor od pomoćnika De Rajtera i u tom trenutku je znao da je konačno dobio i ono što mu je nedostajalo na Svetskom prvenstvu 1974. Dobio je najboljeg centarfora Holandije svih vremena.

"Vi iz Utrehta ste poseban soj ljudi", General je rekao svom pomoćniku i zatvario vrata svlačionice za sobom.

Sovjetski Savez je u drugom polufinalu pobedio Italiju sa rutinskih 2:0.

Finale Evropskog prvenstva igrano je na legendarnom Olimpijskom stadionu u Minhenu, pred više od 62.000 gledalaca. Prvo finale Holandije, četvrto za SSSR, koji je 1960. na prvom šampionatu Evrope osvojio titulu.

Ruski komentator u prvi plan stavlja trenere – "Mihels i Lobanovski su promenili igru svojom filozofijom totalnog fudbala".

Holandski se nadovezuje – "Duel najboljih trenera u istoriji fudbala".

Lobanovski – hladnokrvan, sedi na klupi na početku meča u sivom odelu. Mihels je u crnom elegantnom odelu, on sada stoji i kaže svom pomoćniku da prvi put u životu ima tremu, u karijeri mu nedostaje samo titula sa reprezentacijom. Nole de Rajter ga grli – "Uz tebe sam, prijatelju".

Gulit i Rajkard gledaju u Van Bastena – Belanov gleda u zemlju. Lobanovski je svestan da je njegov najbolji igrač ostao bez samopouzdanja – "Sagoreo je", kaže sad tiho, ali ga od buke na stadionu ne čuje ni kondicioni trener koji sedi uz njega.

Već posle pola sata igre, Van Basten je dodao loptu Rudu Gulitu, koji ju je zakucao glavom sa peterca pod prečku. Golman Sovjetskog Saveza Rinat Dasajev bio je nemoćan. Holandski komentator je u transu, dok Gulit trči onako kosmat u zagrljaj Van Bastenu.

Nol de Rajter prilazi Mihelsu – "Imamo ih". Rinus Mihels je ponovo nasmejan.

U drugom poluvremenu, inicijativa Holandije. Ekipa Valerija Lobanovskog nije stvorila ni jednu pravu priliku za pogodak. Pomoćnik De Rajter daje instrukcije igračima pored klupe. Mihels je seo na trenutak, ali ponovo ustaje. On sada kaže – "Igramo dobro" i zahteva ofanzivu.

Kada je u 54. minutu Adri Van Tigelen dodao loptu do Mirena na levom krilu, bio je ponosan. Njegov tim je uradio sve ono na čemu je insistirao u prethodnih 28 godina trenerske karijere – izašli su visoko sa četiri igrača u napadu.

Kada je Miren poslao loptu u gol-aut, kako su mnogi pomislili u tom trenutku, stajao je kraj klupe Olimpijskog stadiona u Minhenu i poslamatrao graciozan korak svog prvog napadača. "Šutni je, Labude", tiho je rekao i sklopio oči. I ovaj je šutnuo. Iz prve. Iz mrtvog ugla. Volej u suprotan ugao. Njegov pomoćnik Nol de Rajter se docnije kleo kako je Generala prvi i jedini put video uplakanog. Novinari su u notes zapisivali – "Najlepši gol u istoriji fudbala".

Na komentatorskoj poziciji studija Televizije Beograd u Košutnjaku, legendarni komentator Vladanko Stojaković traži da mu se vrati usporeni snimak. "Ovo je gol nad golovima", on sada kaže.

Holandski kolega na stadionu ističe – "Peti gol najboljeg strelca Evropskog prvenstva Marka van Bastena, najlepši do sada!!!"

Mihels porekriva lice rukama. Plače. "Nestvarno", kaže De Rajteru, koji ga ponovo grli. Trideset minuta deli ih od titule prvaka Evrope.

Lobanovski i dalje sedi, bez ikakvog izraza lica i gleda u Belanova. Valeri odmahuje glavom – "Sagoreo je", ponovo kaže.

Najednom, Hans van Brukelen, golman Holandije, ruši Gocmanova, i sudija Mišel Vutro pokazuje da će to biti penal za Sovjete. Poslednja prilika da se vrate u meč.

Zalet hvata dobitnik zlatne lopte 1986, Igor Belanov. Lobanovski se ne pomera. Van Brukelen brani. Mihels diže ruke. Lobanovski se ne pomera. Holandija je prvak Evrope.

Deset godina kasnije, Valerij Lobanovski je, posle unosne avanture u Emiratima i Kuvajtu, ponovo trener Dinama iz Kijeva. On sada sedi na klupi tima koji je u prethodnoj sezoni dva puta deklasirao Barselonu – 3:0 u Kijevu i 4:0 na Kamp nou uz het trik čuda od deteta, Andreja Ševčenka, ali su kasnije ispali u četvrtfinalu Lige šampiona od Juventusa.

Taj tim, sada igra u polufinalu Lige šampiona za sezonu 1998-99. U prvom meču u Kijevu, remizirali su sa Bajernom 3:3. Nakon revanša na Olimpijskom stadionu u Minhenu, u kojem je Bajern slavio sa 1:0 i prošao u finale, Valerij Lobanovski sreće u holu hotela svog starog znanca.

"Čujem da prodaješ Ševčenka Milanu?", pita ga sada 70-godišnji Rinus Mihels. 

Lobanovski sleže ramenima, kaže "to je neizbežno".

Sat vremena kasnije, oni i dalje sede u holu i razgovaraju.

"Žao mi je što nisam došao do finala, želeo sam da vodim ekipu i protiv onog Škota", kaže sad 60-godišnji Lobanovski.

"Došlo je njegovo vreme", dodaje Mihels.

Aleks Ferguson je te 1999, u 59. godini osvojio sa Junajtedom svoju prvu titulu šampiona Evrope, drugu u klupskoj istoriji. U epskom finalu na Kamp nou, savladao je Bajern iz Minhena posle neviđenog preokreta, golovima Šeringema u 91. i Solskjera u 93. minutu utakmice.

Iste godine, Fifa je zvanično objavila:

"Rinus Mihels je najbolji trener dvadesetog veka, a Lobanovski drugi u izboru". Pored tog isečka iz novina, Rinus Mihels je u svoj album zalepio i veliku sliku Andreja Ševčenka, ispod koje je pisalo: "Van Bastenov naslednik stigao u Milan." Kada ga je zaklopio, na koricama albuma se jasno video natpis: "Igrači koji su promenili fudbal".

Aleks Ferguson je nakon titule u Ligi šampiona 1999, dobio i najveće životno priznanje – postao je ser Aleks Ferguson, vitez – čovek koji dao neizmeran doprinos razvoju fudbala. Stručnjak koji će već u narednoj deceniji biti proglašen i najboljim trenerom svih vremena.

broj komentara 2 pošalji komentar
(četvrtak, 26. mar 2020, 12:07) - ZS [neregistrovani]

Poetika fudbala

Dva veoma lepa teksta o fudbalskoj poetici. S tim sto je jucerasnji clanak pretpostavljam autorski, lican, a ovaj danasnji sadrzi dosta detalja i izgleda da je prenet. Razmisljao sam juce o autoru teksta, o vama Nemanja i o vasem odusevljenju mundijalu u Americi 1994., odnosno o tome sa koliko romantizma posmatrate taj period (takodje, zelim da istaknem da mi se svidjaju vasi komentari utakmica kao inteligentni). I onda mi vas je bilo malo zao, jer nazalost nemate dovoljno godina (a da ste jos mlad!) da se iz licnog iskustva secate mundijala koji su zaista bili fudbalska poetika. Dovoljno arhaicni da budu epski i dovoljno moderni da budu popularni, a i da zadrze status epskog. To su pre svega mudijali u Spaniji, Argentini i Nemackoj, kao i malo manje u Meksiku oba puta i Italiji (svaki iz posebnih razloga). Prvonavedeni mundijali su srz istorije fudbala, oni u kojima je fudbal bio dovoljno globalan da bi bio znacajan deo zivota i dovoljno jos uvek, tradicionalan da bi za mnoge bio sve. Na tim prvenstvima ispisan je i overen pecat fudbala ne u sportskoj, vec civilizacijskoj i antropoloskoj dimenziji covecanstva. Oni su deo sveopsteg fudbalskog koda , koji je odredio redosled fudbalskih stilova, shvatanja i svetskih sampiona. Sve je to bilo unapred odredjeno (ovde nije mesto za sire objasnjenje). Mundijal u Americi je suvise moderan za romantizam, ali je lepo videti vas entuzijazam i egzaltiranost, sto govori da novi ljudi i u manje vrednom mogu naci veliku satisfakciju. Velika stvar za vas.
Sto se tice evropskog prvenstva u danasnjoj prici, ono se priblizava pomenutom razdoblju. Ko nije bio odusevljen holandskim fudbalom. I danas mi je miljenik - Ajaks, Holandija, bez njih nema velikog fudbala. Holandija je velika ekipa. Medjutim, prvenstva Evrope su generalno i karikirano, rekreativni turniri u odnosu na znacaj i energiju i motiv koji nose mundijali. Takodje, u fudbalskom univerzumu Holandija ima mesto koje bas treba da ima i zasluzuje. Kao veliki tim dobio je taj turnir 1988., ali na svetskim prvenstvima pre i posle toga nije i ne sme imati vecu ulogu, do vicesampion. Nikada nisu na mudijalima dobili Nemacku, cak ni Krojf, a vec dve godine kasnije, na mundijalu 1990. furiozna Nemacka izbacuje Holandiju i dolazi na svetski tron. Tamo gde joj je i mesto. I svako je tamo gde mu je mesto, bar do 2006. do kada postoji istorija fudbala. Ovo posle je post istorijski period, jos ne znamo ko gde pripada...

(sreda, 25. mar 2020, 18:48) - Stevan [neregistrovani]

Fantastično

Fantastičan članak, veliko hvala!