Ja bez sporta ne mogu da živim (mili moji, nije nam se dalo)

Mnogima od nas svaki dan, radni ili neradni, ispunjen je sportom.

Ukoliko nisam gledao neku od NBA utakmica, jedna od prvih stvari po buđenju jeste proveravanje šta se sinoć dogodilo u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu.

Sledi gledanje najzanimljivijih momenta, poteza, slušanje komentara nekih od fenomenalnih kolega, uglavnom sa I-Es-Pi-Ena, Bličera, Gola, Foks sportsa, na svakih pet minuta proveravanje aktuelnih vesti, izjava ili najava vezanih za sportske događaje širom planete. I tako za sve sportove redom, od svitanja do sledećeg svitanja (ponekad).

Ako je dan radni, sve pomenuto, tastaturom se pretače u pisanu formu na portalu Radio-televizije Srbije. 

Kada i sam ovo pročitam, pomislim kakav mi pakao sledi.

Nikada u istoriji čovečanstva nije se desilo da sport na svim nivoima širom sveta bude otkazan, od škole do stadiona. Sport je prekidao ratove, spajao ljute neprijatelje, igrao se uprkos bolestima, bombama, igrao se u rovovima, na ničijim zemljama. Sve do sada…

Koronavirus učinio je neshvatljivo, ispunio nečije najgore košmare i možda čak i dao odgovor na pitanje: Kako je to živeti na planeti bez sporta? Nikada nisam osetio bilo kakvu zavisnost – od nikotina, alkohola, kocke ili nečeg drugog, ali ne znam kako ću se ponašati u narednim danima.

Dva, tri dana ću izdržati, ali šta onda? Šta će biti za pet, deset, petnaest ili mesec dana?

Prve prognoze poručuju da većine takmičenja širom sveta neće biti bar dve nedelje, realnije su one koje predviđaju celih mesec dana, dok oni malo pesimističniji ili možda obavešteniji nagoveštavaju da se može raditi o mesecima, ili čak do kraja godine.

Ideju za prvu pomoć i prekraćivanje vremena indirektno je dao Lebron Džejms. Čovek koji tokom godine u proseku ima svega nekoliko dana da se posveti stvarima koje se ne tiču sporta. Već drugog dana nakon prekida NBA lige on sedi ispred televizora i na Jutjubu gleda utakmice i najbolje poteze iz prethodnih sezona.

Ali to nije dugoročno rešenje, jer to može zavarati "glad" samo nakratko. Dva-tri dana ću izdržati, ali ne garantujem za duže. Doći će period kada ću želeti da odgledam neku utakmicu, makar školskog ranga, ali sem nekih izolovanih ostrva na kraju sveta ili takmičenja u Južnoj Americi ili Africi (dok i tamo ne stanu), neću imati šta.

Teško je bilo zamisliti da će ova sportska 2020. godina izgledati ovako. Godina koja je trebalo da nam odgonetne velike sportske dileme.

- Olimpijske igre, najveće takmičenje na svetu je pod znakom pitanja. Čak i ako se održe, nije poznato ko će se na iste plasirati, a ko će odlučiti da ne dođe zbog zdravlja sportista.

- Liverpul je, posle 30 godina, konačno na pragu da osvoji titulu u domaćem prvenstvu, a pitanje je da li će se to desiti ako se prvenstvo prekine?

- Za utehu im je da će ostati prvaci Lige šampiona iako su upravo ispali iz takmičenja, ako se ovogodišnja Liga završi osminom finala.

- Može li Novak Đoković da osvoji još grend slemova, možda i onaj godišnji, ostane prvi na ATP listi i zacementira svoje mesto na poziciji najboljeg tenisera na svetu svih vremena? 

- Klipersi, Lejkersi, Milvoki ili pak Denver našeg Nikole Jokića? NBA liga suspendovana je bar na mesec dana, a kako će se nastaviti, ne znaju ni njeni čelnici. Ko će biti MVP, ko šampion, ko završiti karijeru?

- Hoće li se Igor Kokoškov snaći kao selektor košarkaške reprezentacije Srbije, izboriti plasman na Olimpijske igre i stići do medalje, daj bože zlatne?

- Šta je sa fudbalskom reprezentacijom Srbije, hoće li igrati na Evropskom prvenstvu posle 20 godina?

- Kako će se snaći odbojkaši, rukometaši, vaterpolisti i svi oni sportisti koji zbog virusa ne samo da ne igraju, već i ne treniraju?

- Ko će biti prvak u srpskim ligama, regionalnim takmičenjima, Formuli 1, Moto GP-u, NFL-u, NHL-u, na NCAA turnirima?

Sve je stalo, čak i ono što smo mislili da nikad neće, ne može i ne sme. Ako ne iz sportskih razloga, a onda zbog stotina milijardi dolara i evra koje se oko sporta vrte.

Daleko od toga da se odluke o prekidu sportskih takmičenja osporavaju. Jednostavno, sportisti i ljudi iz klubova bivaju zaraženi, a opasnosti se izlaže ogroman broj ljudi. U timu ili na tribinama.

Posle početnog podsmevanja, sportske organizacije su ozbiljno shvatile pandemiju i uradile ono što se, nažalost, uraditi moralo.

Iako ne razumem i ne poistovećujem se sa njima, postoje oni koji na ovakav splet okolnosti gledaju kao dugo čekani odmor od lopte i sporta. Napokon neće ujutru slušati o učinku Jokića u Denveru, tokom dana čitati prepucavanja "večitih", a umesto Lige šampiona, na malim i velikim ekranima pažnja će biti usmerena na omiljene kvizove, serije, informativne ili kulturne emisije, rijalitije, kako ko voli...

Ali, šta je sa nama kojima je sport osnovno pogonsko gorivo?

Nama koji noćima ne spavamo ili rano ustajemo da bismo gledali boks u Vegasu, saznali šta rade naši košarkaši "preko bare", brojimo dane do utakmica Lige šampiona, Lige Evrope, Evrolige, Evrokupa, ABA lige, Superlige, Premijer lige, La Lige, Serije A, Bundeslige...

Kada nema sporta, imaćemo više vremena za sitne ili krupne obaveze, nepročitane knjige, neodgledane filmove i serije, neispisane tekstove, neostvarene želje, provođenje vremena sa dragim osobama, ali sve to ne popunjava prazninu koju  zauzima sport.

Dani pred nama pokazaće nam da je život bez sporta moguć, ali je taj život bezukusan.